Никола Шишић, један од посљедњих мајстора у камену из Поповог поља, обиљежио је 55 година каменоклесарског рада, пригодним програмом који су вечерас у Музеју Херцеговине у његову част организовали породица и пријатељи.

nikola-sisic-7.JPG (157 KB)

На вечери је представљена монографија „Камен и он - Живот каменом писан“, коју је приредио Николин син Новица Шишић - у жељи, како каже, да кроз записе и фотографије од заборава сачува једно прегалаштво и вриједно занатско дјело.

Не само свог оца, додаје, већ и његових претходника и савременика, чувених мајстора у камену из Поповог поља, чије су вјеште руке градиле и дјела трајне вриједности - попут зидина дубровачког старог града, саборне цркве у Мостару, требињског Каменог моста или плочника на пијаци у нашег граду...

nikola-sisic-5.JPG (204 KB)

nikola-sisic-6.JPG (183 KB)

„Нешто кад се запише – оно је и било. Нажалост, овим послом скоро нико се више и не бави, посебно у Поповом пољу. Треба знати да је ово јако тежак посао, који је мој отац радио дугих 55 година. О тежини посла и позива који је Никола изабрао најбоље говори оно што он за себе често у шали каже: Датум и година рођења нису ми важни. Ја их се ионако не сјећам. Знам једино да ћу се родити - онда када умрем“, каже Новица Шишић.

Мајсторска дјела Николе Шишића или његовом вјештом руком обрађени камен стизали су у све крајеве региона а у пола вијека дружења са чекићем и длијетом радио је све – од фасадне облоге, споменика, спомен-чесми, звоника за цркве, па до употребних предмета.

nikola-sisic.JPG (142 KB)

nikola-sisic-3.JPG (200 KB)

nikola-sisic-2.JPG (167 KB)

Неке од њих – као што су каменица, пепељаре, луле или бачва за вино – посјетиоци Музеја Херцеговине могли су да погледају и вечерас – уз изложени Николин клесарски алат за вађење и обраду камена.

За ових пола вијека направио је и три куће од камена, а за разлику од савремене градње готовим елементима тада мјесецима траје само обрада материјала којим ће кућа бити зидана.

Етнолог Музеја Херцеговине Божана Ђузаловић казала је да још средњовјековни стећци говоре о великом умијећу херцеговачких мајстора у обради камена, да се та вјештина преносила са генерације на генерацију, те да је клесарство и зидарство овдје била важна грана привређивања.

„Камено тло на коме су расли било је дио њиховог бића и зато су њихове творевине – куће, цркве, манастири и гробља – дио тога тла, као да су из њега израсли“ истакла је Ђузаловић, додајући да је слиједећи те предачке трагове – а уз помоћ својих десет прстију - Никола Шишић  један од оних који је своје име уписао управо у камену.

nikola-sisic-4.JPG (124 KB)

„Како је почело? Никако! Обичним чекићем, маљем, ћускијом. Узми камен па га млати цијели дан. Крешеш до подне, сломије ти се – баци, немаш ништа. Док није дошла брусилица '69-70. године, па обрежеш около ивице да спасиш површину. Тад је кренуло нешто набоље. А да не причам данас, кад је ово постало индустрија“, каже Никола Шишић о свом клесарском послу – некад и сад.

Његов унук и имењак већ умије са каменом, али му, каже старији Никола, не би било жао ако би се млађи посветио електротехници и не би наставио породичну традицију.

„Јесте ово мајсторлук, али неће га нико. Није то лак посао. Кажу – мајстор. Мајстор је што носи ташну под руку, а нисам ја - што вучем маљ и ћускију“, примјећује духовито стари мајстор.

Радује га ипак што га сви који су требали његов мајсторлук и данас са осмјехом дочекују на улици, те што су и вечерас на обиљежавање јубилеја због њега у Требиње дошли и пријатељи из Дубровника, Херцег Новог, па чак и из далеког Мркоњић Града.

„Заборавимо прошлост – ја бих да причам о будућности. Ових 55 година рада - ја рачунам да је полувријеме. За друго полувријеме би ми само требала још два момка да ми догоне камен јер то не могу више сам“, каже мајстор, кога ни у седамдесетој години не напушта - ни воља да кроти камен, а још мање - ведар дух.