БАЊА ЛУКА │ Највећи јаз између просјечних плата и цијене потрошачке корпе у земљама Балкана је у Босни и Херцеговини гдје се за вриједност просјечне плате може купити само 45 одсто потрошачке корпе.
Затим слиједи Хрватска гдје грађанин може у просјеку купити 50 одсто неопходних производа, па Црна Гора са 60 одсто, а грађани Србије за просјечну плату могу купити око 65 одсто основних производа и услуга, резултати су недавно проведених истраживања, преноси Вечерњи лист.
У Босни и Херцеговини синдикална потрошачка корпа стоји нешто више од 1800 конвертибилних марака, док просјечна нето плата износи тек 830 марака.
Трећина за храну
Вриједност минималне потрошачке корпе чине издаци за минимум потребне хране и безалкохолних пића (зависно о држави, више од 100 прехрамбених артикала), издаци за минимално потребне непрехрамбене производе и услуге те вриједност импутиране ренте.
Само за трошкове прехране, према рачуници из синдикалне потрошачке корпе, потребно је, како се наводи, издвојити чак 681 КМ, а за становање и комуналне услуге потребне су додатне 572 марке.
С обзиром на то да у БиХ већина запослених прима плату нижу од службене просјечне, ситуација је тим и тежа.
Па тако у БиХ минимална нето зарада износи око 370 марака, што значи да запослени на минималцу за једну мјесечну синдикалну потрошачку корпу морају радити пет мјесеци.
Према неким истраживањима, више од 70 одсто запослених у БиХ прима плату нижу од просјечне, док их 50 одсто остварује плаћу нижу од 611 марака.
Само најосновније
Ситуација је још тежа с обзиром на то да је Босна и Херцеговина најсиромашнија земља у регији.
Од њених нешто више од 3,8 милион становника, више од пола милиона је незапослено, око 700.000 грађана живи на граници сиромаштва, просјечна плата је око 830 КМ, а најнижу пензију од 326 конвертибилних марака прима око 200.000 пензионера.
Ово су све подаци Свјетске банке, Агенције за статистику БиХ, Каритаса, Бискупске конференције у БиХ и завода за пензионо осигурање.
Грађани са малим примањима приморани су куповати само најосновније животне намирнице, одричући се свега што у остатку свијета подразумијева неопходна прехрана.
Најчешће се домаћинства орјентишу на одгађање плаћања комуналних обвеза и подмиривање прехрамбених потреба на разини која је врло ниска у смислу квалитете прехране.
Посљедица малих примања и високих трошкова живота је да из године у годину расту дугови домаћинстава комуналним предузећима јер радници са малим платама немају довољно новца како би редовито измиривали своје обвезе и плаћали режије.
(Независне новине)
