Како кроз живот корачати исправним путем, како остати човјек у свакој ситуацији, издићи се изнад оквира масе и не подлећи оковима друштва, како се може преживјети губитак, опстати имајући став, носећи у себи и са собом образовање, културу, достојанство, доброту, љубав, племенитост, лијепу ријеч, осмијех? У коначници, како свијетлити и бити ореол и када се чини да је то немогуће или да нема сврхе, само су нека од питања нове књиге „Стаза изнад блата“ Олгице Цице, професора српског језика и књижевности у пензији, књижевнице из Требиња, члана Удружења књижевника Србије и Републике Српске, која је и у својој 12. књизи читаоцима понудила прегршт одговора на многа животна питања.
Да је могуће и да вриједи радовати се животу, тој, како је Олгица назива „игри коју смо добили на дар, али и борилачкој вјештини“, приказала је преко главне јунакиње Наде, слијепе жене, која упркос хендикепу, живот и те како види, осјећајући сваки његов дамар пулсом срца, душе и ума.
Уз Наду, нимало случајно названу баш тим именом, симболом очекивања будућег добра, у књизи се, кроз епистоларну и форму дијалога преплићу и други ликови, шаљући нам до самог краја врло јасне и значајне поруке. Поред тешких и болних судбина, проговарања без задршке о свим аномалијама једног времена, приповиједајући о јаким женама и људима који то јесу и нису, овај роман упоредо са собом носи и снажну поруку оптимизма, вјеру да се све што нас задеси може превазићи, чак и када се учини да је најтеже корачати управо стазом изнад блата.
„Изабрала сам облик дијалога, јер кад један наратор прича онда то постане блиједо и досадно. Овдје сам пустила сваку личност да сама прича о ономе што је тишти, што је радује, са чиме се бори. Ово је једноставно разговор душа. Књига је мучна, тешка и болна зато што има много тешких судбина које су стварне, упознала сам их. Ништа нисам измишљала, само сам промијенила имена. Међутим, књига истовремено учи како изаћи из мрака, како да идемо вертикалом, изнад свега што је тешко и ружно, а може се, моји ликови то показују. И себе сам унијела у причу о борби, наравно, много мање него јунакињу Наду, жену која је остала без вида, а која ме одушевила када смо се упознале, фантастична је! Цијелог живота учим од бољих, од јачих и док будем жива то ћу да радим, и дивим им се. Зато је ова књига и веома оптимистична, показује како можемо бити људи који не дозвољавају да буду другог реда, да имамо достојанство и онда када већина друге проматра врло критично, врло површно и са предрасудама, на шта смо сви осјетљиви. Зато је ту и акценат на поштовању различитости сваке врсте“, каже нам Олгица Цице, која је нови роман писала у тешком раздобљу властитог живота, усред болести супруга, његовог одласка и времена пандемије.
БИТИ СВОЈ И БОЉИ ОД СЕБЕ
Из личног угла, из сусрета са губитком драге особе и ослонцем, али и поимања како се са болом и патњом изборити, гдје и у коме пронаћи смисао да се настави даље јер смисла увијек има, изњедрио се овај и психолошки изванредан роман.
У књизи се Олгица дотакла малтене свега: дјетињства и како нас оно обликује, родитељства и важности породице и васпитања, значаја образовања и рада на себи, љубави, религије, губитка, страхова, падова те, можда и најважнијег од најважнијег - како устати након сваког животног ударца.
„Увијек ћемо имати разлога за страхове, а ја показујем како се борити са њима. Нећу да живим паралисана њима, јер онда не живим! Ако не смијем некоме да кажем добар дан, да га загрлим, пружим му руку, чему смо свједочили током пандемије, какав је то живот? Зато ми је близак дијалог. Потребан нам је разговор који нестаје, своди се на минимум, на неке фразе које не значе ништа, немају емоција, постајемо нешто као роботи, а то је оно на шта нећу пристати! Све што сам написала, имала сам потребу да кажем. Дивим се мојој јунакињи Нади и ставила сам је у исту раван са другим женама о којима сам писала, јер то заслужује њена снага, то за мене значи бити човјек. Живот је поклон и треба га поштовати! Себе треба поштовати! Нада никада није била спремна да буде третирана као личност ниже вриједности. Зато је много учила, постала изврстан професор вриједан поштовања ученика, а и колега. Задњих деценија и година смо суочени са пуно слабости, пада људских вриједности у сваком смислу, пуно тешких ситуација, пуно погрешних потеза и према себи и према другима. Јако мало људи се бави собом и мало разговара са собом, а много је важно преиспитивати се, чупати коров из себе. Знам да у свакоме има груменчић злата кога треба пронаћи и пружити га другима. Лако је пасти али треба устати, мораш, обавезан си јер живот је драгоцјен, један је и заиста га треба цијенити. Одавно сам усвојила три ријечи које себи понављам у тешким ситуацијама - хоћу, могу и морам. Схватила сам да се већина људи уклапа у свој комфор, а треба радити управо супротно - напустити ту зону удобности и урадити нешто што мислимо да не можемо или нам се не ради. Тако се личност развија и кроз то растемо“.
Како корачати тим путем и гледати на живот из посве другачије визуре учи нас Олгица, онако како је 41 годину рада у просвјети учила и све своје ђаке, али и своје кћерке, све вјерне читаоце, пријатеље и све оне који желе и знају да је чују.
РАЗГОВОР НАМ ЈЕ ПОТРЕБАН
„Хоћу да будем то што јесам. Можда сам израсла у овакву особу која воли људе зато што сам 41 годину радила са ученицима који постају људи. Учила сам од њих, и они од мене. Схватила сам да прво морам бити човјек, па тек онда професор. Ученици предмет заволе или не заволе кроз предавача, а мој циљ је био да их што више описменим, да заволе књигу, тог великог учитеља. Задовољна сам оним што сам постигла и поносна сам на солидан број бивших ученика који су кренули мојим путем. Често сам уморна и гладна послије посла обављала индивидуалне разговора са ученицима код којих сам уочила проблем. Разговор нам је потребан. То је мост преко кога се упознајемо, разумијемо, рјешавамо неспоразуме. Михајло Лалић је рекао: „Дрво се на дрво ослања, човјек мора на човјека“ - заиста тако мислим и ма колико се данас емоције сматрале превазиђеним, ја своје срце радо дајем другима. Једноставно је, усрећити некога, значи усрећити себе!“
„Рад на себи је борба, па и максима моје јунакиње гласи - хоћу да будем боља од себе! Увијек постоји неко ко ће то да цијени. Нада говори о томе како су третирани слабовиди и слијепи људи у Русији. Школовани могу да постану професори, доктори наука, балерина која не види плеше са супругом, он је води. Нажалост, наша социјална политика је јако лоша, људима са хендикепом се не даје шанса и они неријетко потону радећи једноличне, најпростије послове, или ништа. Она је свјесна да има памет, што се показало када је ишла на изложбу слика уприличену за слијепе и слабовиде. Реаговала је на лажно дивљење лажној вриједности. Имала је храбрости да стане пред толике људе и заузме се за све који имају проблема са видом! Упркос свему она је своја, као и сви ликови у књизи. И сви су још увијек живи, спремни на живот и захвални на свему што их је обликовало таквима какви јесу“.
СТВАРАТИ ЉЕПОТУ ЈЕ ПРЕКРАСНО
Личну снагу Олгица Цице је, рече нам, пронашла у много чему па и у писању ове књиге, стварању које јој је у датом тренутку представљало спас. Дубоке емоције преточене у разговор двије жене, Наде и Валентине, препознате су и роман је награђен „Повељом кнегиње Милице“.
„Писање овог рукописа за мене је била терапија. Док ми је боловао супруг и док је губио битку са смрћу, било ми је тешко. Нисам хтјела да га негдје смјестим, жељела сам да своје задње дане проведе у кругу породице окружен љубављу. У тренуцима када ми је било потребно да предахнем, писала сам оно што осјећам. Стваралаштво је љековито. Рукопис сам једно вријеме оставила да одстоји, а онда се појавио конкурс „Удружења српских списатељица“ на који сам га послала. Од 46 рукописа освојио је прво мјесто и добио „Повељу кнегиње Милице“. Онда сам себи рекла - Хајде да видимо како ће проћи на још једном конкурсу и рукопис пошаљем и на Деретин конкурс за необјављене романе. Међу 246 рукописа, ушао је у ужи избор. Тада сам себи рекла - ово треба да штампаш! Нисам болесно амбициозна. Битно ми је да запослим мозак и душу, да нешто створим, а све послије тога ме мање интересује. Одлучила сам да књигу објавим, јер мислим да има јаке поруке. Никада не читам поново своје објављене књиге, а ову јесам. Писала сам је у тренутку свог великог хаоса и када сам је смиреније прочитала, заиста сам поново схватила да је треба дати људима. Исповједна је, психолошка и социјална. Дотакла је многе друштвене проблеме, али показује и колико је човјекова психа сложена и компликована. Сви смо ми мали космоси и често нисмо ни свјесни шта све носимо у себи. Ова књига је покушај да се бар нешто од тога открије.“
МУДРОСТ ВАСПИТАЊА
„Давно сам схватила да је љубав родитеља не само мажење и тетошење, при чему се често дјетету одсијецају крила. За мене је родитељска љубав у паметном оспособљавању дјетета за живот. Дјеца морају да оду кад одрасту у своје животе, с којима треба да се носе. Радећи на овој књизи, често сам покушала жмурећи да замислим да тако живим, попут моје јунакиње. Да, изгубила је, по мени нешто најважније, вид, али у њој сам пронашла и памет и образовање, она се није предавала, за њу није било ни препона ни препрека и то је оно што је фантастично. Таквом ју је изградило васпитање оца који је био често и суров, али је себи поставио задатак да је оспособи за живот. То је за мене љубав, заиста. И мада га је у неким моментима мрзила као што дјеца то знају, касније је била захвална, јер је схватила величину очеве бриге и љубави за њу. Нада није неко са недостатком, она је цјеловита и јака личност, и врло разумна. Одриче се свјесно али тешко мајчинства, јер се њена болест генетски преноси. Не жели да буде одговорна за нечију несрећу, али има снаге и људскости да пригрли једно болесно дијете, не одустајући ни од ње ни од себе“.
Књигу „Стаза изнад блата“ Олгица Цице написала је прије двије године. Прије објављивања, жељела је да квалитет рукописа испроба на конкурсима.
„Волим рукописе да шаљем на конкурсе гдје ме нико не познаје. Одушевио ме је успјех моје књиге „Мирис човјека“, која је на конкурсу „Златно женско перо“ ушла у најужи избор и стала парелелно са романом Гордане Куић, која је тада добила прву награду. Мени је то било као сан! Нико ме није познавао, а књига је тако високо оцијењена. Када сам писала о Надежди Петровић у књизи „Боје и барут“, освојила сам другу награду на конкурсу „Мирослав Дерета“ и доживјела изузетну промоцију у Београду коју су ми приредили“.
За романе и књиге поезије, Олгици Цице оправдано и с разлогом су припале бројне награде. Свако признање, како нам каже, на првом мјесту представља потврду да је оно што пише квалитетно и да вриједи.
„Да тога нема завукла бих се у мишију рупу, не бих нудила људима нешто што нема вриједности. Поред тога, награде су и стимуланс. Увијек сам нешто писала али за себе и многи људи тако одустану, што је штета. Кад год сам међу ђацима препознала таленат, помагала сам им и бодрила их. Стварати љепоту је прекрасно! Када сам објавила прву збирку поезије и остала жива, схватила сам да то могу и ја, а не само други. Највише сам то урадила да покажем својим кћеркама како изгледа јака жена која се усуди! Волим људе и сваку књигу сам написала са намјером да понеко пронађе себе. У овој књизи сам писала о стварима које се тичу многих. Пишем о тугама и болима, али и снази као путоказу, како мени, тако и другима. Свако вријеме је на неки начин тешко, али то није оправдање за слабост. Морамо настојати бити бољи и јачи од себе и увијек славити живот!“
ЕМОЦИЈЕ СУ ДРАГОЦЈЕНЕ, ДАРУЈМО ИХ
Олгица Цице је у својој новој књизи написала да јој се свиђа да буде демоде, да пред собом носи као транспарент срце своје, и изњедрила је причу о пруженој руци, руци подршке, разумијевања, пријатељства, љубави, давања, руци наде, борбености, вјери, о сусрету са животом у себи самима и изван себе. Као неко ко је увијек цијенио љепоту, доброту, љубав, много полаже на емоције и без задршке их са другима дијели. И баш таквим, неприкосновеним постулатима истине, слободе и среће, увијек вјешто испреплетеним у Олгициним ликовима, даровани смо оваквим дјелима.
„Ако кријемо емоције, оне закржљају. Треба их испољавати, јер зато и постоје. Схватила сам давно да живот функционише по принципу закона спојених посуда - вјеруј у Бога па ће ти помоћи, дај човјеку поштовање, осмијех, своју доброту и добићеш је. Дакле, оно што дајемо, на неки начин нам се врати, а битно је препознати да се вратило. То је оно што изазива захвалност! Бринути о људскости у себи, створити пријатно мјесто, оазу свог микросвијета са онима са којима дишемо исти ваздух и говоримо исти језик. Цијеним лични избор више од онога што нам је наметнуто од рођења. Рођењем смо обиљежени религијом и нацијом, често погрешним мјерилима из којих неријетко израња мржња према другима, а то никога не може усрећити. Увијек се сјетим мисли Растка Петровића из мени прелијепе књиге „Људи говоре“ - Отаџбина тражи од тебе да је волиш, али не и да убијаш за њу. Исто се то може рећи и за људе, дакле, важно је да примијетимо друго биће које је дивно, које има љепоте у себи и вриједности, на чему, такође, инсистира ова моја књига. Толико тога не знамо о себи и требамо то добро потражити у свом руднику, то је оно бити човјек, то је то свјетло које нас води стазом изнад блата. Њоме се рјеђе иде, али вриједи!“
СТВАРАЛАШТВО ВИШЕСТРУКО НАГРАЂЕНО
Прву књигу поезије „Ријека је старија од нас“ Олгица Цице објавила је 1999. године. Збирку поезије за дјецу „Представљам се, ја сам краљ“ и роман за дјецу и омладину „Земља Игорова“ објављује 2001, а 2006. роман за одрасле „Мирис човјека“, који је уврштен међу пет најбољих остварења писаца на српском језику за 2006. годину на Базаровом конкурсу „Златно перо“. Збирку кратких прича „Низводно од бајке“ објавила је 2009. године, а три године касније роман о познатој српској сликарки и хероини Надежди Петровић „Боје и барут“, другонаграђени рукопис на Конкурсу за необјављене романе „Мирослав Дерета“ у Београду. Дио овог романа, који говори о ратним годинама Надежде Петровић уврштен је у монодраму београдске глумице Биљане Ђуровић, која је премијерно изведена 2014. у Београду, а потом у Русији и широм Европе. Године 2012. објављује збирку поезије „Матуранти“. 2014. године са двадесет пјесама уврштена је у Антологију савремене српске лирике у источној Херцеговини под називом „Херцеговачки вијенац“. Исте године са поезијом за дјецу уврштена је и у „Антологију дечије поезије“. Године 2015. објављује књигу бајки за дјецу „Бакине приче“, која је освојила прву награду на Конкурсу Удружења књижевника РС „Станко Ракита“. Двије године потом, 2017. објављује роман о мајци Терези „Ернестина прича“, а 2019. и роман „Обала“. Рукописом романа под радним насловом „Искре у тами“ 2022. освојила је прву награду на конкурсу Удружења српских списатељица и „Повељу кнегиње Милице“. Касније је рукопис добио наслов „Стаза изнад блата“. Исте године освојила је и трећу награду за поезију на италијанском Међународном фестивалу поезије. Прошле године објавила је и збирку поезије „Причај са собом“. Објавила је и значајан број књижевних рецензија, са успјехом као ментор радила са надареним средњошколцима, а њена поезије превођена је на енглески језик. Дугогодишњи је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске.
До сљедећег романа за који већ има идеју, а нарочито жељу да пише и бави се оним што воли и, како каже, умије да ради, Олгица Цице је књигом „Стаза изнад блата“ пред нас изнова поставила велики задатак, како да радимо на себи и постанемо бољи људи, те да од себе и других лако не одустајемо. Да у тражењу себе не заборавимо бити и свјетионик саосјећања, разумијевања, наде и љубави!
.jpg)
