„Читав живот путујем по свијету и сакупљам новац. Из земље коју посјети свако хоће да има нешто за успомену као сувенир. Ја сам желио да то буде нешто оригинално, нешто што једног дана неће моћи свако да има. Опредијелио сам се за новац. Новац једини не лаже. Историја се може тумачити на овај или онај начин, како коме одговара - али новац не може да лаже“.
Овако наш суграђанин Бојан Анђелић започиње причу отварајући нам врата своје богате нумизматичке збирке. Наши читаоци раније су га упознали као поморца који је опловио пола свијета, понеки га знају и као пјесника - али ријетки као озбиљног колекционара старог новца.
Професионални позив му је омогућио да своју збирку обогати примјерцима са разних страна свијета, али је историја ове страсти у његовом случају почела знатно раније, још у дјечачким данима. Као ђака основца, каже Бојан, за нумизматику га је заинтересовао један мали чланак из школских новина који и данас чува. Тада је почело и прикупљање, збирка је годинама расла а данас броји импозантних 5.000 примјерака - новчаница и кованица са скоро свих меридијана и из различитих историјских епоха.
Новчанице Краљевине Србије, Аустро-Угарске и царске Русије
Ријеч је о валутама преко 120 постојећих земља, којима треба додати и оне што их је немирни ход вијекова, од антике до данас, избрисао са политичке карте и смјестио у историјске уџбенике.
А свака кованица или банкнота једна је неиспричана прича. Довољно је да са Бојаном одшкринете врата његове збирке и оне ће, као у Хиљаду и једној ноћи, почети саме да теку без краја...
НОВАЦ НИКАДА НЕ ЛАЖЕ
Док нам, рецимо, показује крупан и наочит сребрењак Марије Терезије, тежак 30 грама, вјерујемо му сваку ријеч кад нас убјеђује да је у своје вријеме то био новац од изузетног ауторитета, високо цијењен и широко прихваћен, попут америчког долара данас. И не чуди нас што поред њега изгледа тако скромна и неугледна турска акча, којој су времена пропадања и сиромашења Отоманског царства стално смањивала тежину и свела је до ове из Бојaнове збирке – на непуних пола грама сребра.
Сребрењак Марије Терезије и турска акча
Залутао до нас из неког пређашњег времена, стари новац је опредмећено историјско свједочанство о једној епохи, култури, народу, земљи, њеним владарима, успонима и пропадању...
Или како каже наш саговорник, новац је један од пет основних симбола државе и народа, има вриједост саму по себи без обзира на ону актуелну и номиналну као средство плаћања. Притом, наставља Бојан, ништа на новцу није ковано или штампано случајно ни произвољно. Од њега сазнајемо и да производња новца није од јуче строго стандардизована – и да су још наши средњовјековни владари ковали свој први новац по узусима латинске монетарне уније, при чему није смјело бити одступања у величини, тежини, квалитету, приказаним мотивима. Све на кованици, па и најмањи детаљ, има своју сврху и значење.
Док прелиставање збирки и разговор упоредо теку, брзо смо разумијели зашто наш саговорник воли да каже да новац никада не лаже, па ни кад се историје лажирају...
ВИШЕ ОД КОЛЕКЦИОНАРСТВА
„Од када радим на крузерима, почео сам да идем по банкама гдје год да дођем - и узимам читаве серије новог новца. То ми колекционари зовемо uncirculated (UNC), новац који људска рука није пресавијала. Данас само такав новац скупљам. Као и новац са простора Требиња, све што овдје људи пронађу. И о томе пишем. У посљедње вријеме сам највише повећен управо истраживачком раду“, наставља Бојан откривши нам – да је његово дружење са старим новцем много више од колекционарства.
Већ годинама проучава стручну литературу о нумизматици, истражује новац и пише на ову тему. Новац је за Бојана неисцрпна ризница прича, али се свака не отвара свом приповиједачу увијек на прву. Понеки детаљ на кованици или новчаници дуго измиче разумијевању па је за одгонетање потребан озбиљнији истраживачки напор. За нашег саговорника је то, како каже, увијек занимљива авантура која га по правилу одведе у далеке предјеле историје и културе човјечанства, одакле се човјек по правилу враћа богатији...
Признаје да ни сам не зна колико има већ завршених радова о новцу, али и да све што пише - за сада остаје у фиоци. Књигу би објавио ако би се нашао финансијски покровитељ и ако би осјетио да и друге занима оно у шта је он заложио велики труд и љубав. Зато и пише на популарнији и занимљив начин, без превише сухопарних стручних техникалија, штиво пријемчиво широј публици, која о старом новцу и не мора много да зна. Обећао је да ће нешто од својих прича подијелити и са читаоцима Гласа...
У истраживању и писању посебно га интересује домаћа нумизматичка традиција, што је била прилика да се у том непрегледном океану казивања о новцу ухватимо неке ближе и сигурније луке. До оне одакле је све кренуло -године 1868, када је искован први српски новац након оног средњовјековног.
ПОЧЕЦИ СРПСКОГ ДИНАРА
Ковање новца сматрано је у то вријеме великом политичком побједом у дугој српској борби за независност од Отоманског царства, појашњава Бојан док нам показује примјерак бакрењака из своје збирке, са ликом кнеза Михаила Обреновића. Стога су ови примјерци посебно омиљени међу нашим нумизматичарима.
„У оваквом квалитету, да се на лику виде и влати косе и други детаљи, ријетко да ћете ову кованицу наћи. Биле су од једне, 5 и 10 пара, све су бакрене, јер им је једино бакар био дозвољен. Кнез Михаило није доживио да га види – убијен је исте године у атентату у Кошутњаку. Међутим, влада упкос томе није хтјела да одустане кад је већ изборила право да откује свој први новац након толико вијекова“, каже наш саговорник.
Кованице "књаза србског" Михаила и "књаза српског" Милана
Први за нумизматичаре вреднији новац код нас, наставља Бојан, отковао је нешто касније кнез Милан Обреновић. Један њему посебно драгоцјен примјерак из те колекције није био у дијелу збирке који смо заједно прелиставали, али се и о њему морало проговорити.
„То је новчић од 20 динара, златна кованица кнеза Милана из 1879. године. Веома ми је драг јер их има свега 20 или 30 у свијету - у том квалитету. И кованице се временом похабају и оштете, па и њихова вриједност међу колекционарима увелико зависи од тога колико су очуване“, казује нам Бојан - отварајући тако и тему нумизматичког вредновања.
Али прије ње, још једна епизода са почетака историје српског динара. Новчаница од 100 динара из 1884. године, како се барем писало о њој, посебан је нумизматичарски драгуљ чија цијена достиже, зависно од тога колико је очувана, између више хиљада и више десетина хиљада евра. У Бојановој колекцији, међу необично великим, сликовитим и богато украшеним новчаницама старих динара, стоји и њена реплика.
Новчанице Краљевине Југославије - са ликовима краљице Марије и малољетног краља Петра II
„Новчаница није заживјела у промету јер је имала изузетно велику вриједност у односу на тадашњи стандард станивништва у Србији. У то се вријеме могло купити четири пара волова за ову новчаницу. За данашњих 100 динара, ако имате среће, можете купити свега 250 грама меса“, напомиње наш саговорник.
ЦЕНТ ОД МИЛИОНА ДОЛАРА
Начелно је правило да је у колекционарству нешто вриједно онолико колико је ријетко. На примјер, новац из серија малог тиража или оних које су својевремено уредно замијењене другим - обично спада у ред таквих, теже доступних раритета.
Многи би тако отишли разочарани - наставља Бојан показујући нам сребрени динар са ликом краља Александра - када би им објаснио да за ту кованицу из из 1938. године, без обзира што је сребрена, данас од колекционара не могу добити више од 8 марака. А све стога што је на почетку Другог свјетског рата остало 40 милиона примјерака овог новца у оптицају, који никад нису замијењени. А коме може вриједити нешто чега је остало посијано на десетине милиона.
У Бојановој збрици налазе се и кованице из давно минулих вијекова, из доба хабзбуршке и отоманске управе, још даље у прошлост до Дубровачке републике, па све до новчића из Антике, из времена Римске империје. Неупућени би, опет, били у заблуди да су ови најстарији уједно и највреднији, међутим...
„...Старина не значи ништа. Људи су налазили и по четири тоне римског новца, потпуно истог, који, разумије се, такав не може имати неку колекционарску вриједност. С друге стране, на примјер, постоји једна мала серија америчког цента, бакрењака, колико се сјећам из 1909. године, којих је свега девет у свијету пронађено – и за америчке колекционаре сваки такав примјерак вриједи милион долара. Интересантно је да је од тих 9 преосталих примјерака, чак пет нађено на подручју Србије. Наши људи када би се враћали из Америке носили су ситан новац по џеповима, а међу тим новчићима нађени су и ови ријетки примјерци“.
Разговор закључујемо питањем - чиме би Бојан волио да обогати своју збирку - а да у жељама не идемо предалеко, међу већ поменуте колекционарске раритете који вриједе читаво богатство. Опет нас враћа на динар...
„То су два примјерка од сребра, 1 динар и 2 динара из 1875. године. Нису много скупи, али их је веома тешко наћи у жељеном квалитету. Тада бих имао колекцију да бих на тему српског динара већ могао и музеј отворити...“
