Стручњаци из области архитектуре и историје умјетности указују на значај очувања и правилне реконструкције Завичајног музеја у Билећи, наглашавајући његову улогу у очувању културног насљеђа и идентитета локалне заједнице.
Биљана Јотић, историчар умјетности и кустос, на докторским студијама историје архитектуре на Универзитету у Београду, каже да је данашње предавање у Музеју Херцеговине у Требињу од изузетног значаја.
„Суштина је у томе да се само здање Завичајног музеја у Билећи, за које сви знамо да је данас девастирано, мора посматрати одвојено — као архитектонско дјело само по себи. Управо зато о њему говоримо посебно, као о предмету архитектонске историографије, али и као о ауторском дјелу, заснованом на јасним стваралачким принципима“, каже Јотић.
Професор Иван Рашковић испред Архитектонског факултета у Београду каже да се Завичајни музеј, као и сваки други подухват, може посматрати са двије стране — као лак или као тежак.
„Све зависи од добре организације и начина на који се приступи његовој реализацији. Најприје је неопходно правилно концепирати цјелокупну идеју, јер разлог и мотив за њено постојање свакако постоје. Стручњаци често завичајне музеје називају ‘клиникама’ одређене територије — не у негативном, већ у позитивном смислу“, каже он.
Они служе да сакупе, сачувају и представе артефакте који свједоче о животу, развоју и специфичностима једног краја.
„На тај начин музеј постаје мјесто гдје се ‘дијагностикује’ и разумије прошлост, али и чува идентитет те заједнице“, додаје професор Рашковић.
Професорка Јелена Ивановић Војводић, дипломирани инжењер архитектуре, каже да је Музеј у Билећи настао прије много година као вриједно дјело веома познатог архитекте.
„Сматрам да то представља изузетну част, али и обавезу да се према том објекту односимо са посебним поштовањем. Све нове интервенције требало би да се одвијају у складу са конзерваторским условима, кроз пажљиво осмишљену реконструкцију и адаптацију постојећег објекта за његову нову, музејску намјену. На тај начин не само да се чува аутентичност архитектонског дјела, већ му се продужава и ‘животни вијек’“, каже она.
У будућности, овај објекат треба да настави да представља вриједности које су биле у основи његове првобитне намјене, истовремено добијајући нову функцију која ће га учинити релевантним и живим дијелом културног простора.
