За нашу суграђанку, поетесу и романсијера Олгицу Цице ова стваралачка година је била итекако успјешна - за рукопис романа под радним насловом „Искре у тами“ уручена јој је награда „Повеља кнегиње Милице“, коју додјељује Удружење српских списатељица из Ниша, а у издању гатачког одбора СПКД „Просвјета“ објављена је њена четврта књига поезије „Причај са собом“.
„Мој нови роман је био најбољи од 46 послатих рукописа на конкурсу у Нишу, а био је и у најужем избору на Деретином конкурсу, међу 246 рукописа. Биће објављен у издању београдске Нове Поетике, управо су ми јавили, што ме заиста обрадовало. И роман и стихове за нову збирку писала сам након тешких догађаја у мојој породици, у мом животу. Борила сам се, као и увијек до сада, радом и стварањем љепоте. Лако је пасти. Дужни смо да се боримо, једино тако човјек може да опстане“, каже Цице за ново издање емисије „Благо цара Радована“ у програму Радио Требиња.
У збирци интригантног наслова „Причај са собом“, посвећеној њеним кћеркама Марини и Ани, казује о човјеку данашњице, који је, у њеном пјесничком поимању, у знаку „ равнодушног мимоилажења“, у којем смо „микроне замијенили миљама“.
„Овом збирком указујем на потребу да се више бавимо собом, да се ишчистимо, да се поправимо као људска бића. У борби за егзистенцију, људи су се удаљили, завукли у себе, заборавили смо да пружамо љубав и доброту. Друге треба да додирнемо макар прстима, па ћемо послати гласнике унутар себе, у душу. То је тако једноставно, али то заборављамо“, сматра наш саговорник.
Иза корица књиге „Причај са собом“ крију се и пјесме посвећене члановима њене породице, прерано преминулом пјеснику Сергеју Ћуку, великој пјесникињи Десанки Максимовић, завичајној Херцеговини, жени која је населила вријеме...
У пјесничком самопреиспитивању, и поред свега ружног и болног као неријетке неминовности наше реалности, Олгица Цице слави љепоту живота. Поручује да још није фајронт и да се и у олуји чује појање славуја, а промоцију својих нових дјела планира на прољеће.
Припремила Влатка Мусић.
