Обућарски занат у Требињу изумире, па су од пет мајстора за поправке ципела, колико их је било прије неколико година, остала само два. До прошле јесени била су три обућара, али је једна радња затворена, и умјесто поправке обуће у њој ће се продавати – поврће и воће.
Мајсторима нема ко да помогне, нити да их наслиједи, јер млади нису заинтересовани за овај посао који, ипак, и у вријеме јефтине обуће доноси сигурну зараду.
Милован Антуновић један је од преостала два обућара у Требињу који имају своју радњу, остале су одјављене, иако још понегдје у приватни подрум или стан Требињци могу да однесу ципеле на поправку.
Антуновић је прије скоро четири и по деценије почео да учи обућарски занат на смјеру кожарство у тадашњој Школи ученика у привреди.
Крајем 70-их година прошлог вијека отворио је обућарску радњу у Гацку, а послије неког времена почиње да ради у предузећу “Рудо” у Требињу.
Кад је стављен катанац на ову фирму за производњу ортопедских помагала, Милован се враћа поправци обуће. У металном киоску од десетак квадрата, у требињском насељу Ложиона, ради у двије смјене, јер посла има.
– Обућа ће се увијек поправљати. Људи су сада присиљени да купују јефтинију обућу, па траје док траје, али и такву поправљају. Некада сам правио обућу, али сада се то не исплати, јер је материјал скуп, па би једне ручно израђене квалитетне ципеле коштале много више него у продавници – објашњава овај обућар.
Исплати се поправљати и јефтино
У његовој радњи је стара “сингерица”, калуп за проширивање обуће, машина за брушење, ситни алат, конци, љепила и полице пуне ципела, али и патика различитих свјетских марки.
– Доносе и оригинале на крпљење и пуњење ђонова. Има свега, муштерија који хоће одмах услугу, оних који могу сачекати само да се уради како ваља. Буде и обуће која мјесецима стоји у радњи и по њу нико не долази. Има и оне која је толико неквалитетна да се не исплати поправљати. Све покушавам да урадим, само да су муштерије задовољне. Битан је квалитет, јер кад је муштерија незадовољна, више се неће вратити – објашњава Милован тајне опстанка заната.
Материјал набавља из Србије и ФБиХ, а настоји да не повећава цијене услуга.
– Све је скупље, и материјали и дажбине. Срећом, служе ме ове старе машине, толико су једноставне, па се на њима нема много шта ни покварити – наводи ријетки требињски обућар.
Милован каже да ће радити до када буде могао, а ко ће га наслиједити не зна, јер за десетак година, откада је отоворио радњу, нико се није распитивао да учи код њега занат.
Кројачице у сваком насељу
У Требињу нема ни ташнарске радње, а само на два мјеста у граду се може поправити часовник.
Док се ови мајстори могу избројати на прсте једне руке, кројачица у Требињу има у скоро сваком насељу, а недавно су отворене и нове кројачке радње.
– Кројачице су, углавном, старије или жене у средњим годинама. Мало је младих дјевојака које хоће да науче овај занат. Доста жена у Требињу је некада хљеб зарађивало у требињском “Новотексу” и тамо су училе занат. Кад су отишле у пензију наставиле су да шију код куће, а неке су отвориле и кројачке радње – објашњава једна требињска кројачица.
Нема школе за занате
У Херцеговини не постоји школа која би обучавала обућаре. И они који су свршени основци, који су заинтересовани, да би изучили овај занат треба да отпутују више стотина километара од куће у друге дијелове Републике Српске, због чега најчешће одустају.
Такође, нема ни фризерске нити козметичарске школе, иако се овакви салони посљедњих година све више отварају у Требињу, а станови претварају у шминкернице.
