Драгана рођена у Добоју, Александар у Сарајеву и њиховo троје дјеце - десетогодишњи Сава, осмогодишња Петра и шестогодишња Василија, рођени у Америци, већ мјесец дана бораве у Требињу. Овдје планирају да остану шест мјесеци, како би малишани у основној школи „Вук Kараџић“ што боље савладали српски језик, нашу културу, традицију и обичаје.
Драгана и Алексанадар Црњак, како то судбина намјести, упознали су се у Америци и већ 12 година су у браку. Kажу да је више фактора утицало на то да дођу у Требиње и овдје школују дјецу, која упоредо са школским обавезама похађају и основну музичку школу, а неки тренирају и фудбал. Дјеца као и сва друга њиховог узраста, али како нам то Драгана рече, на свој начин занимљива другарима.
„Живимо у држави Охајо, а отишли смо 1997. године. Статусом избјеглица добили смо право, као и сви Aмериканци, да студирамо и радимо. Завршила сам Ликовну академију, а муж је комерцијални електричар."
Од свих градова Србије и Републике Српске, они су управо одабрали Требиње, да у нашем граду школују дјецу.
„Академија ликовних умјетности у Требињу је била важан фактор да изаберемо баш овај град. Мој пројекат је истраживање средњовјековних манастира, фресака и иконописа. Требиње има доста средњовјековних манастира и оно нам је полазна база да обиђемо и истражимо све те манастире. И други разлог је да дјеца доживе и науче наш језик, културу, обичаје и вјеру, јер кроз књиге тамо то се дјелимично може, али тај њихов лични доживљај не може да замјени ништа. Посјетили смо средњовјековне манастире на Косову и Метохији - Дечане, Пећку патријаршију..."
Какви су утисци о Требињу, мјесец дана након што дјеца похађају нашу школу?
„Презадовољни смо. Успјели смо да завршимо папирологију око уписа у школу. Сава је четврти, Петра трећи и Василија иде у вртић, као што би ишли у Америци. Учитељи и дјеца су их лијепо дочекали, брзо су се уклопили у ново окружење. Баш су радосни, ни један дан нису дошли кући са проблемом. Иако знају добро српски језик, примјети се мала разлика у говору, па су занимљиви осталој дјеци. У Охају нема основних српских школа. На нашем језику са њима причамо када смо кући и у дружењу са српским породицама. Мјесец дана учења српског језика овдје, не може се поредити, а да не говорим о учењу ћирилице.“
О односу Американаца према Србима, Драгана има само похвале. Како каже, та толеранција која постоји законски је уређена, захтјева и очекује се од свакога. Занимало нас је и је ли у Америци, могуће остварити амерички сан, о којем овдје толико слушамо:
„У том егзистенцијалном смислу јесте, све зависи од индивидуе како ко прилази својим сновима. Све је уређено законима, сви могу да студирају и да се запосле. За 18 година иградили смо живот који има своје лијепе стране, имамо породицу и пријатеље. С обзиром да смо отишли у периоду када је овдје био рат, није нам било тешко да се навикнемо. Увијек је присутна носталгија. За разлику овдје недостаје нам та слобода, опуштеност у свакодневном животу, јер доста времена проводимо у тзв. пословном окружењу и викенди нам остају за дружење са дјецом и пријатељима, а то је овдје на свакоднвеној бази и једна велика предност. Празници и распусти су за интезивније дружење. Сваке недјеље се састајемо у цркви и сатима послије литургије се дружимо. Црква је центар, важно мјесто окупљања и повезивања нашег народа у Америци."
Она истиче да је овдје незамисливо да човјек има психијатра, док се то у Америци подразумјева, јер сваком треба да се исприча са неким, због недостатка времена за дружење. Када се упореди живот у Америци и живот у Требињу - храна, музика и све што спада у стил живота, Драгана Црњак каже:
„Љепше је овдје, не може да се пореди. Када сам овдје, као да ми је неко дао трансфузију нове крви. Град је практичан, све је на дохват руке и не губи се пуно времена у вожњи. Море је близу, клима је одлична. И човјек не може да изађе на улицу, а да некога не препозна. За разлуку од тамо, овдје дјеца сама иду у школу и играју се на улици, чак им је и одлазак у продавницу доживљај. Људи су природно окренути једни према другима, а ми тамо због недостатка времена немамо прилику да се боље упознамо. Разлика је и у квалитету хране. Предност је градска пијаца са домаћим воћем и поврћем. На сваком ћошку у центру су чесме - бесплатна вода, хладна као изворска. Једна свакодневна радост и заиста уживамо у Требињу."
Жеља цијеле породице када је ријеч о даљим плановима, је да у Требиње поново дођу, ако им се за то укаже прилика. Драгану смо питали и да ли понекад размишљају да се врате на наше просторе и наставе живот овдје.
„Сви који смо отишли у Америку маштамо о повратку у нашу земљу. Надам се да ћемо долазити још чешће и најважније је да дјеца након боравка у Требињу задрже позитиван однос према нашем народу и традицији и да ће имати жељу да се опет врате.“
Наиме, све троје дјеце Драгане и Александра Црњак носе права стара српска имена - Сава, Петра и Василија. А шта их је понукало да им их дају, Драгана за крај открива:
„Ми смо хришћанска породица, па смо имена дјеци дали по нашим светитељима, као и већина наших пријатеља Срба у Америци. Човјек тек кад се удаљи из своје земље, још више спознаје и научи о себи и својој вјери". Дејана Матовић
.jpg)