bozidar-glogovac.jpg (119 KB)

У Београду је у 80. години живота преминуо пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац.

Глоговац је рођен 1939. године у Дубровнику. Дјетињство је провео у селу Моско код Требиња.

Основну школу је завршио у Љубомиру, средњу у Требињу, а студије филозофије у Београду.

У Београду је живио од шездесетих година 20. вијека.

Радни вијек је провео у НИС Југопетролу, а са шездесет година, инспирисан Дучићевом поезијом, почео је да пише пјесме.

Херцеговце у Београду деценијама је сабирала његова ријеч, топлина и емоција.

Објавио је књиге: Рађајте (три издања), Београд 2000; Причешће, Београд 2000; Даровна јабука, Београд 2001; Невидовне ране, Београд 2002; Смиље, Београд 2004; У камену, Београд 2006; Велики одмор, Београд 2006; Пасош за небо, Нови Сад 2008; Смијешано најлакше се пије, Београд 2012; Глоговчуше, 2013; Цвијета, 2015; Пасош за небо, 2017.

Иза њега су остали супруга Смиљана, два сина, кћерка, унучад.

Мјесто и вријеме сахране биће накнадно саопштени.

 

ПЈЕСНИК О СЕБИ

/Изводи из обраћања са промоције књиге „Пасош за небо“ у сали Коларчеве задужбине 21. јуна 2018. године (извор: Слободна Херцеговина)/

Зовем се Божидар М. Глоговац, и ово М ми је важно из два разлога. Први је да се не побркам сам са собом, а други што сам поносан на свог оца Милована који је кроз живот часно пронио своје српско име. Гимназију сам учио у Требињу, филозофију у Београду, а стицајем разних околности свој радни вијек имао у Нафтној индустрији Србије и како би неки моји пријатељи духовито рекли „точио бензин у канте и читао Канта“...

На студентским демонстрацијама ’68 године ућерали су ми памет у главу и од тада се правим вјешто невјешт. Прије 50 година бирао сам између слободе и доживотне робије и ево ме вечерас пред вама. Водим рачуна о својој породици и пријатељима. Са мојом супругом Смиљаном изнедрио сам синове Милована и Богдана, ћерку Милицу. Они су већ увелико своји људи. Пристигле су и дивне снаје, добио сам и доброг зета, пристигла су и унучад и шта ћеш више. Кад већ кажем унучад онда да кажем и то да сам веома узбуђен вечерас јер ме гледају миле и топле очи моје унучади...

Пропјевао сам тек 60-их година свога живота и тако се љуто завадио са законима биологије. Та завађа још траје и михољско љето мог књижевног стварања је у пуном јеку. До сада сам објавио 11 књига и не мислим да станем. Пјесници су савјест човечанства, то није никаква фраза...

Шта би Руси да немају Пушкина, а њега не би било да није било нашег Херцеговца Саве Владиславића, али то је друга прича. Шта би хладни Енглези да није било Бајрона, Шпанци без Лорке, Италијани без Петрарке, Индуси без Тагоре, Арапи без Омара Хајама и шта би Срби да нема Његоша и да ли би она славна епопеја „Пробој Солунског фронта“ био толико славан да није пјесник Милутин Бојић кликтао „стојте галије царске“. Тим великанима нисам достојан ни воду носити и ако ћете мене с ким поређивати упоредите ме са оним попом Мићом из „Горског вијенца“ кад замуцкује каже „Ка је, да је, о њему се бавим. Ко ће боље, широко му поље!“.