Колико год овај фудбал ишао напријед и колико год се мијењали трендови у најважнијој споредној ствари на свијету, овдашњи љубитељи "лопте" увијек ће радије погледати мајсторију на петопарцу, атрактиван дриблинг, него шаблонску јурњаву савремених фудбалских гладијатора.
Најјужнији град у Републици Српској, подно Леотара, Требиње дало је много мајстора фудбала, али један је посебан - Синиша Мулина. Знао је много, али чини се да није дао све што су од њега очекивали и тренери и пробирљива публика, па и он сам од себе.
Као да је најљепше потезе чувао за улице свога града, за фудбал на асфалту, у сали, за бројне турнире у футсалу гдје су његови тимови редовно побјеђивали. Класа за себе, гдје год су га тренери стављали давао је голове, чак и као задњи везни.
Једне године био је најбољи стријелац помало заборављене Прве Б лиге Савезне Републике Југославије иако је играо тог играча испред одбране. Навијач Црвене звезде, којег је Партизан покупио испред носа највећем ривалу, човјек који је Аркану рекао "НЕ" и "фантазиста" којег је необично цијенио једини тренер који је са српским клубом освојио Куп шампиона - Љупко Петровић.
У великом интервјуу за "Глас Српске" Синиша Мулина, некадашњи играч оног европског Бечеја и цимер великог аса Партизана из "црно-бијелих" дана Драгана Ћирића, открио је бројне детаље из богате каријере, са нагласком како га је Љупко представио тада младом дебитанту Дејану Станковићу, као неког на кога треба да се угледа ако жели да постане велики играч.
- Љупко ме је волио. Кад сам играо у Бечеју, играли смо против Звезде. Љупко је пред свим играчима Декију Станковићу, који је тад почињао да игра у првом тиму, рекао: "Гледај како игра Мулина, тако играј и ти и постаћеш играч" – рекао је Мулина.
ГЛАС: А како сте Ви постали играч, како је ишла Ваша фудбалска прича од почетка?
МУЛИНА: У Леотару сам почео тренирати са шест година, пошто сам становао близу стадиона, играли смо на голиће. Мој први тренер Душан Радоје ме је видио и питао да почнем тренирати. Дошао сам до прве екипе, у којој сам дебитовао са 17 година, прије рата. Играо сам са Леотаром Другу лигу Југославије. Онда сам 1993/1994 прешао у Бечеј. За вријеме рата ишли смо одавде да играмо "Дневников" турнир у малом фудбалу у Новом Саду. У финалу смо изгубили од Горана Шауле и друштва. Мало нас је ту сасјекао и судија Радисав Рабреновић. Ту је био Радоје са овима из Бечеја, питали ме да ли бих дошао код њих, гдје сам и отишао послије тог турнира.
ГЛАС: У Бечеју сте купили карту за велику сцену у југословенском фудбалу.
МУЛИНА: Они су прије рата кренули са успоном, ушли су из треће у другу лигу. Мој земаљак Владо Гаћиновић већ је био тамо. Када сам дошао, нисмо били на неком не знам каквом нивоу. Касније је дошао Јосиф Илић, тренер из Новог Сада и напредовали смо. Дошли смо до Интертото купа, играли са једним Каном, за који су играли Патрик Вијера и Тијери Анри. Имали смо добру екипу, Милорада Кораћа на голу, Љубишу Алексића и Владана Вићевића позада, те Бору Загорца, Синишу Радишића, ту смо били Владо (Гаћиновић), ја, Далибор Новчић, Атила Касаш горе, прије него што је отишао у Шпанију. Имали смо добру екипу, сви смо се дружили, били смо сложни, а Илић нас је утегао. Био је одличан тренер и човјек. Мислим да смо 11 утакмица на полусезони добили са по 1:0. Изгубили смо од Партизана на "ЈНА" са 4:1, а до 79. минута смо водили са 1:0, добили смо неки црвени безвезе. Други пораз био је од Војводине у посљедњем колу. Играо сам више као задњи везни, иако је моја позиција иза шпицева. Рецимо, у Првој Б лиги сам са те позиције са Дамиром Чакаром био најбољи стријелац лиге. Дали смо по 11 голова. Чакар је био у Чачку.
ГЛАС: Сљедећа станица био је Партизан. Како је дошло до трансфера у Хумску?
МУЛИНА: Имао сам ја доста понуда. Требао сам прво да идем у Звезду. На зиму је чувени Воја Кис (Војислав Лалатовић), стриц Ненада Лалатовића, долазио по мене у Бечеј. Отишао сам ја у Београд, причао сам са Драганом Џајићем. Договор је био, ако не у том, зимском прелазном року, стижем сигурно на љето на "Маракану". Пратио ме је и Миша Маринковић. Једном је избројао да сам за полувријеме 100 пута додирнуо лопту на "Маракани". Имао сам и понуда из иностранства. Душан Бајевић ме је стално звао у Грчку. Драган Окука нам је тад био тренер, па је преко њега то ишло. Звали су ме и из Швајцарске и још неких земаља. Окука ми је говорио: "Иди у Звезду или Партизан, доћи ћеш до репрезентације, каква Грчка". Појавио се послије Партизан. Био је добро организован, финансијски стабилан и прешао сам тамо, иако сам некад навијао за Звезду. Једноставно били су конкретнији. У то вријеме сам добио 650.000 тадашњих њемачких марака за уговор, плус плате и премије. Тада је Партизан за мене Бечеју платио обештећење од 200.000 марака. Сам тај прелазак био је интересантан. Бечејци ми нису плаћали радни стаж, па су уплатили то одједном све, па док се нису ријешили папири нисам ни смио тренирати са Партизаном. Чекао сам кући у Требињу расплет. Звали су ме и након два дана смо играли против Национала из Румуније прву утакмицу квалификација за Куп УЕФА. Нисам имао један тренинг са првом екипом Партизана. Док сам ушао у форму, спорије је то ишло, јер нисам прошао припреме. Доста сам био на клупи. Чак се и Ћира чудио што ме Тумба (Љубиша Тумбаковић) држи на клупи. Дао сам гол баш Бечеју, Тумба је имао обичај да стави играча да игра баш против тима из којег је дошао, да има више мотива.
ГЛАС: Шта посебно памтите из периода проведеног у црно-бијелом дресу?
МУЛИНА: Дошао сам у Партизан, а они су испали у Купу од БСК-а из Батајнице. Ја нисам играо. Тек сам дошао у Београд, био сам уморан и легао да спавам, нисам могао ићи да гледам меч. Сутрадан сам дошао на тренинг, они изгубили, то као да је ратно стање. Изгубио или одиграо неријешено у Партизану се пале сви аларми. Катастрофа. По мени, у тој екипи Партизана, далеко најбољи играч био је Драган Ћирић. Иако је био доста флегматичан, фудбал га није занимао, ни слава. Сваки дан је могао да буде у свим новинама и на свим телевизијама, али није, то га је највише мрзило. Као играч, био је топ класа. Тада је почињао и Саша Илић, прешао је у том периоду у први тим. Имали смо баш добру екипу. Најбољи сам био са Ћиром. Увијек смо он и ја играли један против другог карата или билијара. Били смо цимери. Једном смо били на неким припремама у Сан Дијегу, па на Тахитију. То је била француска колонија. Задесио се тад ту и Мишел Платини. Играмо Ћира и ја ножног тениса и питам га да одиграмо мало против Платинија, а он мртав хладан упита: "Ко је тај"?! Рекох: "Стварно немаш појма ко је Платини"? Каже: "Не знам, слабо ја пратим фудбал!"
ГЛАС: Како памтите тренера Љубишу Тумбаковића?
МУЛИНА: Тумба је био модеран тренер. Дођеш, одрадиш тренинг и идеш својим путем. Јело се кад је ко хтио. Нико нас није тјерао на ништа, за разлику рецимо од Окуке у Бечеју, иди лези, иди спавај, устај...Окука ме је касније звао и у Обилић, и Аркан исто. Рекох гдје ћу, код њега тренинзи по три сата, још Аркан тамо, карантин, не смијеш ништа, ма бјежи...
ГЛАС: Одбили сте Жељка Ражнатовића Аркана?
МУЛИНА: Да, прича иде овако. Имао сам једног друга који је снимао касете за играче, правио исјечке њихових најбољих потеза. Звао ме је на кафу, каже 'ајмо до хотела "Југославија", знао је да тамо сједи Аркан. Рекао је да мора дати некоме касету, када сам га упитао коме, одговорио је Аркану. Отишли смо и ја сам рекао да нећу излазити. Како се он паркирао испред хотела таман је Аркан пролазио и стао с њим, упитао га је: "Ко је оно с тобом"? Кад је рекао ко сам ја, Аркан му је одмах рекао да ме зове. Дошао сам, сједио је за великим столом и одмах позвао Окуку, који је био са Љупком Петровићем у башти хотела. Дошли су и они. Аркан ме је питао да ли би дошао код њих, ја сам одговорио да бих најрадије ишао негдје вани. Упитао ме је што сам онда дошао да се намећем и поручио да сам завршио са Обилићем. Рекао сам му, нека сам, односно да сам случајно дошао са пријатељом на кафу, те да нисам ни мислио долазити у Обилић. Каже мени Аркан: "Што си дрчан, одакле си..." Рекох: "Што сам дрчан? Из Требиња сам..." Каже он: "Оооо, Херцеговац, види се. Не бојиш се"! Рекох: "Што бих се бојао, нисам ни дошао да причам о преласку, да се намећем, већ сам дошао са пријатељом на кафу..." Кад ето ти Окуке и Љупка, који ми каже: "Обилић је најбољи за тебе..." Укључи се ту поново Аркан: "Завршио је он са Обилићем..." Пита Љупко: "Шта је било"? Ја поново испричам, ето тако је било.
ГЛАС: Из Партизана пут Вас је водио у Милиционар.
МУЛИНА: Да, тамо сам био на позајмици. Генерал Властимир Ђорђевић је био у клубу, он је био и у управи Партизана, а тренер у Милиционару је био Стане Караси. Он ме је тражио, инсистирао да ме доведу. Због њега сам и прешао, одличан је човјек. Имали смо и добру екипу, која је била микс неколицине играча Партизана (Миливоје Ћирковић) и Звезде - Ненад Лалатовић, Иван Гвозденовић, Зоран Урумов, Марко Митровић, покојни Милош Дробњак...Кад је почело бомбардовање били смо, мислим, трећи на табели. Имали смо одличне услове, један главни и два помоћна терена. Имали смо и шљаку. Хтјели су да направе стадион и хотел, али фрка на Косову 1999. године је условила да све стане. Сјећам се из Милиционара и тренера Ђорђа Герума, исто одличан стручњак. Играо је тада у Милиционару и Горан Јездимировић. Знао му је Герум тада рећи: "Видиш круг на центру, када добијеш лопту, не прелази га, само је предај Мулини..."
ГЛАС: Чега се сјећате из Милиционара?
МУЛИНА: Имам једну анегдоту са тадашњим тренером Банетом Смиљанићем. Он је био интересантан. Помоћник му је био Славиша Божичић. Играли смо и Бане стално нешто на мене. Против Хајдука са Лиона, стави он мене скоро на шпица и каже: "Немој се враћати на нашу половину, буди горе". На Лиону је мали терен, ми нисмо изашли са наших 20 метара. На полувремену Бане на мене: "Гдје си, што не трчиш"? Па, рекох му: "Ви сте инсистирали да се не враћам". Он још на мене, ја ту поп****м и онако у копачкама се вратим таксијем у нашу базу на "Макиш". Касније смо то попеглали. Требало је да играмо против Војводине у Новом Саду, мени нога повријеђена. Доктор ме је питао да ли могу играти, ја сам рекао да могу, да није проблем. Било је, ако не побиједимо Војводину отјераће Банета. А Воша је тад играла са клинцима, нека фрка је била код њих, нешто. Побиједили смо и од тада је Бане према мени био сјајан, могао сам радити шта сам хтио, наравно нисам, али смо се разумјели. Њему је, касније се испоставило, Божичић свашта напричао о мени, а нигдје везе...
ГЛАС: Са Леотаром сте освојили шампионску титулу у првој заједничкој Премијер лиги БиХ.
МУЛИНА: То се памти за читав живот. Пуни стадиони, атмосфера, добре утакмице...Имали смо добру екипу, добро смо играли, добро се слагали...Циљ управе је био да останемо у лиги. У карантину смо били горе на Палама. Ја овима из управе тада кажем: "Нећемо изгубити првих шест кола, тек ћемо изгубити у седмом колу од Вележа у Мостару". Кажу они мени: "Ако тако буде, добићеш шта хоћеш". Одговорим им да не треба, али тако ће бити и би тако! Фантастично је било. Сјећам се утакмице у Зеници против Челика, негдје друго, треће коло, била је одлична утакмица, одлично смо одиграли и ми и они, а завршило је 0:0. Било је 20.000 људи. У Тузли смо рецимо послије 15 минута против Слободе водили са 3:0. Дошли Милорад Лале и ови наши из управе у ложу и на семафору пише 0:3, а 15. минут. Питају који је резултат, што нису промијенили ових 0:3. Нису могли вјеровати. Лијепа успомена.
ГЛАС: Ваша велика љубав је мали фудбал, који сте такође сјајно играли.
МУЛИНА: Волио сам га, можда и више него велики, стално сам га играо. Кад дођем из Бечеја или Партизана овдје у Требиње на одмор, сваки дан сам играо мали фудбал. Играли смо га и по највећој врућини. Имао сам опекотине на табанима. И са таквим ногама сам играо. Рецимо, у рату смо ишли у Тиват играти, исто по врућем бетону, исто сам имао пликове. Ишао сам овдје код једног доктора у санитет, на превијање сваки дан. Рекао ми је: "Немој случајно да играш лопте"! Рекох: "Нећу". А он је пролазио с посла туда гдје смо ми играли. Трпио сам бол, играо на петама док се нога не загрије...Кад ме је видио, доктор је рекао да сам луд, како могу да играм, али било је јаче од мене. Играли смо по цијелој бившој Југославији мали фудбал. Чак сам са Леотаром двапут био првак БиХ у малом фудбалу. Играли смо и Лигу шампиона...
