У јуну, док будете ово читали, у љубињском крају одржаваће се помени жртвама усташких злочина из 1941 – оним на јами Гумна код Капавице и оним на јами Пандурица надомак села Вођена… А ова прича коју прича Рајко Ћук, посљедњи свједок злочина на Гумнима необична је и по томе што је у њој срећну и важну улогу, по нашег саговорника, одиграо –  један зец! Он је трагедију учинио мањом барем за једног ловца. Како?

Rajko Cuk 2.jpg (238 KB)

Највећи дио живота Рајко Ћук из љубињског села Убоска провео је с пушком. Као ловац, нека врста херцеговачког трапера, верао се по љутим гребенима, планинским и брдским врховима, долинама, ловећи куне, лисице, јазавце, вукове и дивље мачке. Издржавао се продајом њихових кожа.

Али, једном је и сам био жртва. Оног усташког лова на људе, касног и крвавог прољећа 1941. године.

- Седмог јуна пошао сам у Љубиње. Добио сам од брата Саве из Мостара поруку да му извадим родни лист и увјерење да је рођен у овој општини. Дошао сам код проте Ставре Манастирлића на Рђусе и извадио тај родни лист. Рече, дајући ми га: „Рајко, ту је некаква војска, ја не знам каква је, али по тишини бих казао да је опасна”. Запитах га смијем ли даље према Љубињу. Вели: „Вјероватно смијеш“. Пођох један душак напријед, кад искочише двојица с пушкама.

“Стој!” “Стао сам”. Куда идеш, питају. Кажем ја све - идем у Љубиње да извадим још један документ брату, да сам од њега добио писмо... Али ми не дају у Љубиње. Веле: „Мораш нашем командиру страже у оближње село Ранковци”.

ТИШИНА, ЛИЈЕП ДАН, трава се разрасла, чују се зрикавци... И кукавица негдје у потмулој даљини.

- Прошли смо три стражара, четвртоме дођосмо и сједосмо да запалимо цигаре. Онај ће један: „Хајмо га пустити”. Овај што ме спроводи узврати: „Исукриста ми ја не смијем”. Потом оде, одскака да пита неког од виших по чину... Кад, ево ти га мало затим: „Не дају, морамо га довести”.

Идући тако, прођосмо барем 150 некаквих стражара. Кад један, лежи на леђима, извалио се у хладовини, скочи: „Куд га гоните?” Кажу: „Гонимо га командиру страже”. На то ће он, љуће: „Назад. Заповијед је ако иде од Рђуса према Љубињу, вратите га назад!”

И вратили су га. Успут му је онај што га је спроводио говорио посве другим тоном: „Да те нисам увриједио? Да ти нисам што ружно рекао? Ништа вам неће фалити. Траже се само војничка одијела и пушке. Ништа друго. Немојте бјежати од кућа. Ако будете бјежали, све ћемо вам попалити. Ево, убише Митра Милојевића. Наш заповједник му је казао: „Изуј те ципеле војничке, а он није хтио. Заповједник извади пиштољ - и фик; уби га насред кућног прага. Ви се не бојте ништа, будите само код својих кућа”.

У тој се причи вратисмо неколико стотина метара, па сједосмо и наново запалисмо. Кад се иза окуке помоли неки ауто. Чим га спазише, они скочише: „Бјежи! Немој ићи куд си дошао. Не иди цестом... Бјежи пречицом. Ако нас виде заједно, биће зло с нама”.

Sa jednog pomena na Gumnima.jpg (342 KB)

Са једног помена на Гумнима

Рајко Ћук се вратио у Убоско. Опричао све шта се десило. У људе се увукла зебња, али нико ништа није предузимао.

- Сјутри дан, ево ти војске, преко страна. Ја сам окопавао кромпир па, кад је пригријало, дошао кући. Кад, Виде Жутац, познавао сам га и неки Нико Вукосавић, иду све од куће до куће. И мене затекоше дома. Нађоше у изби 20 литара ракије, па ће ми: „Ти ћеш с нама, ово нам понеси горе у село”. И ја сам то носио тамо до центра села, до Јањића кућа. Иде то све некако фино, без тешке ријечи, без вике, једино један лупи кундаком Бранка Банђура, па му гурну пушчану цијев у уста. Нисам познавао тога што удари, памтим имао је фес на глави. Ништа осим тога феса не памтим, али рекоше нам: продужи даље! Стигосмо у сусједне Ранковце... Могли смо побјећи девет пута, али ко се јаду нада... Затворише нас у шталу.

УВЕЧЕ, РАЈКУ СЕ ЧИНИ да је то била субота вече, почеше да их вежу. Били су већ свезани Буквићи - Илија и Владо, кад Нико Богдановић завика: „Могу ли пишат?” Из полумрака му глас добаци: „Мореш, ко ти брани!” Нико крену полако, изађе на врата, па хитро стрже бичаљ са себе, те ђипну преко зида.

“Побјеже. Удриии!”, повикаше усташе. 

Хиљаду метака је грунуло за њим. Он дигни ногу, испод ње поскочи земља, па зачас замакни у какву рупу међу камењем, па се појави. Пуцњава не престаје. Когод крикне: „Ха, готов је!”. Други одврати: “Јес врага!” Онима пред шталом учини се да Нико Богдановић ипак замаче преко брда. Што и би тачно.

- Нас онда ућераше унутра. У шталу. Затворише врата. Обноћ су била два стражара. Више их нисмо видјели. Ја сам излазио, горе на поплет, да гледам... Нема нигдје никога другога, хајмо их напасти!”... Не дадоше нам они старији. Вазда један Банђур, био је хром, виче на ме: „Јебем ти бога, Рајко, ти ћеш побјећи, а ја ћу остати. Мислиш ли шта ће са мном бити!?”

Не дадоше старији да се о бијегу размишља. Ноћ је одмицала, смрт је неумитно корачала према њима, они је још нису били свјесни.

- Кад сутра иза подне, ево ти их опет. Поново нас вежу и притежу. Ја сам био свезан са Васом Милошевићем, мојим комшијом... Поћераше нас, оном улицом према кућама у Ранковцима. Ондје побјеже Арсен Церовина, па Раде Пивац. За њим не опалише него један метак. Тамо горе, изнад улице, Урош Домазет хтједе да утече, али се разлијеже пуцањ. Ухвати га у оном безумљу неки Риндо Перишић. Окрену се према усташи, па ће: „Ево, ухватио сам га. Хтио да побјегне!” У то опет два пуцња - и Риндо и Урош се скљокаше. Одријешише их и оставише онако, крај пута... Ми идемо даље, страх све паралисао. Мисао замрла, блокада. Права блокада. Људи одрвењели. Оне крајње лупају кундацима по леђима. Ја сам био у средини, мене нико није дохватио. Под Ђурића кућом горе, не знам зашто, убише Мирослава Пецеља. Уто синуше да бјеже брат Јована Бркљаче (ево, сад му не знам имена) и Бранко Банђур. Запуцаше. Бранко је био баш преко неког џардина, кад поново опалише - он се тачно протеже у ваздуху и паде... А, онда опет потрча. Трчао је бојсе и километар. За њим се натурио један усташа, сустиже га, и опали... Кад ови што нас спроводе, видјеше да га је убио, запљескаше, кликћући: „Живио Љубо Цурић, живио Лубо Цурић!”

ИЗА ТОГА ЗАВЛАДА МУК, и хладни топот стопала по камењару, сад већ у подручју села Капавице, села на седам километара понад Љубиња. С времена на вријеме мук би прекинуо покоји  тупи ударац кундака. Потјераше их испред Бурекових кућа ка јами на Гумнима. Кад их минуше, наредише им да полијежу. Око њих су чучали стражари. Неколицина усташа одвоји се од групе и оде да тражи нешто доље, испод њих, низастрану. Вратише се и сашаптавају се. Наредише да се дријеше пасови којима су заробљени Срби све редом били опасани.

- Помислих хоће да нас шкопе (штроје)... Али, узимају нам оне пасове, па стадоше да нам вежу очи... Одједном се преда мном појави Мујо Зећо, муслиман усташа с Влаховића, из сусједног ми села. Познадох га. Тачно ми мало топлине проструја тијелом. Као да се разбудих из тешког сна... Познаде и он мене. Загледао ми се у очи, а ништа не збори... Добро сам га познавао - био је дјечак, а ја сам му као ловац, каткад, давао понеког зеца што бих га уловио док сам ловио горе по Влаховићима и планини Радимљи.

„Мујо, тако ти бога, немој ми завезивати очи”, шапнух му.

„Зашто?”, збуњено ће он, и још тише. Руке му застадоше у пола покрета.

„Да видим”, велим му, „или ћу жив у јаму или ће ме кугла у чело ударити”.

„Нећу ти везати преко очију, али морам ти ово некако везати!”

Оно што је по њиховом плану требало на очи, шири дио траке од паса, окренуо му је на потиљак. Лијева рука ми је била везана, десном сам мало онај чвор натјерао ка очима, да не примијете други, јер, одмах би ме убили... Ту онда видим, крајичком ока, онај Данило Круљ Боћић, прегиба се, виче: „Људи, ја не могу даље!”

„Који то не може?”, завика онај усташки командант, не знам како се звао. „Доведите га овамо!”

„Доведоше га пред њега, нареди им да му одријеше руке, а затим му из пиштоља опуца у стомак. Данило се раскриви, пуче свитњак, падоше му гаће, широке му оне гаће бјеху... Услиједи команда: „Прва десетина напријед!” Друга за њом... Ја сам био трећа! Данило је још јаукао у самртном хропцу, а онај нервозни усташки командант загалами: „Метните му камен у уста да се не криви”. Пошао је један к њему. Шта му је радио не знам.

ПОВЕДОШЕ НАС КА ЈАМИ. У то Васо Милошевић, онај што је био везан са мном, колико га грло носи завиче: „Пуцај сад, мајку ти јебем!” У колико то рече, а већ се био одвезао, стушти колико га ноге носе. Побјеже им.... Е, ја сам ти онда морао још мало сам корачати, кад видим... јама се показа. Јама! Баш се показа. Нешто хладно ми из пета до наврх главе проструја. Неки ми хладан трнац прође кроз крв. И ја се некако отпетљах. А откад су за Васом Милошевићем пуцали, један увијек стоји поред мене. Наједном опет дрмну (опали) пушка, разлијеже се пуцањ. У колико дрмну пушка, а ја на њега. Скочих!  Он посрну, спетља се. А ја право на јаму, тамо је над јамом стајао још један. И он збуњен, погледа ме. Нејасно му куд ћу... Бубнух и њега. Одлетио је, чини ми се, неколико метара посрћући, пушка одскочи од њега. Тргнух руком онај повез с очију! Удрих у трк, као да ми нека силна снага стиже из нога. Трчао сам кроз ниско растиње, преко камења. Без окретања. Брзо, као што само вјешт ловац зна, сагибајући се, исправљајући, а за мном је праскало...“

Нешто врело дохвати га с доње стране руке, указа се танак цурак крви и модрина около. Метак; али од њега је само посрнуо, па брзо наставио. Минуо је једну увалу, до ушију му је допирала нејасна вика. Прибрао се. Вичу: „Готов је!” Глас је далеко. Постаје тиши… Или нису на трагу, или се враћају, одустају од потјере.

У ВЕЛИКОМ ШКРИПУ, каменом процјепу, бљесну на сунцу, попут огледала - каменица (удубљење у кречњаку испуњено водом). Испио је цијелу. У цугу. Удахнуо је потом пуним плућима, као да се гуши, а ситан зној му ороси цијело тијело.

Ово му је био потпуно непознат терен. Имао је 24 године, па иако страствен ловац, овамо није залазио. Није знао да су му на домаку села Градац и Дубочица. Ишао је долинама. Спустио се с друге стране до сувог корита потока Буковштака, па је видио један велики камен. То му се сад учини мало познатијим, али није знао да се та стијена зове Миљан кук. Спази недалеко одатле и кућу.

- Била је то кућа Зуке Малохоџића. Случај је хтио да не упаднем, послије свега, у нову замку... Већ се почињало мрачити. На спрату свјетло, доље у приземљу огњиште - гори ватра. Ући ћу! Ма, богами, нећу. Некакав унутрашњи глас посавјетова ме, те продужих оном ледином даље. Трава ми до кољена. Кад сам стигао њеном крају, видим горе велику гомилу. Горе ћу, на ову камену гомилу, па ћу се оријентисати. Ја горе, кад преда мном двије женске. Поздравимо се. Оне ме чудно загледају, те их запитах: „Бога вам хоћете ли ми право рећи, јесте ли православне или сте муслиманке?” Кажу, православне. Чије? Веле, Слијепчевића, из села Ивице. Веле, чујемо да ће доћи нека војска одоздо из Љубиња, па сакривамо војничку одјећу из села... А, који си ти па се тако распитујеш? Ја сам Рајко Ћук из Убоска, ево побјегао сам усташама с јаме на Гумнима код Капавице.

И даље допире пуцњава иза уздигнутог брда с бијелим врхом – иза Ђурђеве главе, отуд са капавичке јаме.

Рајкове мисли сад неумитно простријели питање због чега је хапшен, гоњен, због чега је данас требало да буде убијен. Све без одговора. Ником ни крив, ником дужан, ником ништа узео, па опет - хтјели су да му опуцају метак у главу и гурну га у мемљиву и окрвављену јаму на Гумнима. Под земљу.

У ЖИВОТУ И БОРБАМА ЗВИЈЕРИ такве ствари се не догађају, знао је то 24-годишњи ловац из Убоска. Код људи, код ових људи, чиме су то испуњене њихове душе и мисли? Ни на то не докучи одговора...

Потом се преко села Горње Ивице, Кртиња и Жрвња дочепао планине Радимље. У широком луку, камењаром, кроз грабовину, заобилазио је јаму код Капавице. Шта је било послије на њој, још није ни слутио. Ишао је да буде што даље од ватре тог пакла. Ноге су га бољеле. Више од свега мучила га је жеђ. Ишао је према Кљаковици, мјесту на ком је знао за чатрњу.

Rajko Cuk sa unucima Rajkom, Markom i Brankom.jpg (358 KB)

Рајко Ћук са унуцима Рајком, Марком и Бранком

- Мјесец пун, мјесечина као дан. Дошао сам близу чатрње, кад насред  ње два овна - један црн к’о ноћ, други бијел к’о снијег. Помислих да није какво указање, лецнух се... Али најважније је да немају пушке, таман да су и ђаволи. Сјетих се, у Радимљи, у једној кући клесачи, живјела ми је стрина... Запутих се тамо... кад оно, врата закључана. Нема никог. Ријеших да идем у Убоско, идем својој кући, па шта буде.

Сунце је увелико одскочило када је био изнад Банђуревих кућа у Убоску. Није смио да се спусти у село, већ је ишао брдом, паралелно с њим. Допирао је лавеж паса, а кад је био наспрам сеоске школске зграде на Ђеринцу, спустио се мало ниже. Никог. Прошао између кућа Буквића, па стигао пред своју. Ни ту никог. Само је пред кућом комшије Васе Милошевића, оног с којим је био везан у строју за јаму, нашао канту воде. Испио ју је до дна, па кренуо путем ка Осоју. Нашао је процјеп међу великим камењем и ту легао. Пробудио се иза поднева.

Опет ништа. Само чује да пијевци пјевају по селу. Пустош. Спази ситну  женску прилику како му се приближава из оног дијела поља што се простире испод његове куће.

- Познадох, касније, стрину Величку (тако смо је звали јер је била родом из села Величана у Поповом пољу). Кад она - хај, хај, па поред мене на неких двадесетак метара. А ја: „Стрина!”. Кад ме виђе, закука: „Аууу, оклен ту? Куку ти је мени, ђе су моји?” Рекох јој: све је побијено, ја сам се спасао... Испостави се да је стрина ту у близини преспавала, у том камењару, страхујући од усташа, па јој је остао сапун у кући, те се по њега враћала...

КАД САМ СЕ САСТАО с осталим Убалаштанима за два-три дана, сазнао сам: у Убоску је након оног дана остало 36 удовица! Само шест нас из нашег села побјегло је од смрти у јами на Гумнима: Васо Милошевић и брат му Слободан, Илија и Војко Мичета, Славко Буквић и ја...

Ћарлијао је млаки августовски вјетар кроз рачвасту кошћелу, док смо пред кућом Рајка Ћука, при дну села Убоска, према Пољицу, биљежили ову причу “у љето двијехиљаде и неке”. Он је, као срећан дјед, надгледао игру тројице унука Рајка, Марка и Бранка, па је било вријеме да на њу ставимо тачку.

Био је то и посљедњи наш разговор на ратну тему. Рајко је умро 23. фебруара 2007. као посљедњи свједок страдања Срба на јами Гумна код Љубиња, у својој 92. години... А његово казивање о зецу који му је спасао живот доиста је једна од необичнијих ратних драма с херцеговачког југа.

ЗЛОЧИНИ НА ГУМНИМА И ПАНДУРИЦИ

Усташе су 8. јуна 1941. бациле у јаму Гумна или стријељале код ње 115 Срба из Капавице, Убоска, Ранковаца, Ћуковаца, Хрђуса и Влаховића. Ово је те године била друга јама у источној Херцеговини, одмах послије Корићке код Гацка, на којој су усташе починиле звјерски злочин над, на превару. ухваћеним Србима. Сем код села Капавице, усташе су у љубињском крају тежак злочин починиле и на јами Пандурици надомак Вођена, у коју су бациле 36 мушкараца, а злочин су тако организовале да са те јаме нико није успио да побјегне.