Зидали су је Поповци, који су, не добивши уговорену зараду, проклели наручиоца "да никад не прекрсти нога у кули". Иза тога, гром је срушио кулу до половине, па су је њени градитељи опет морали бесплатно обнављати, али громови су заредали, па је Хаџихасановић одустао од даљег обнављања. По другом предању, послије обрушавања куле, у њој се настанио са својом посадом паша Kустурица кад је изaшао из Херцег Новог и народ ју је, наводно, звао Сарај паше Kустурице. Недуго затим, 1684. године, Бајо Пивљанин је напао кулу и протјерао пашу на Плану.
Изградња високих кула, као одраз људске ароганције и похлепе, потиче још из библијских времена и градње Вавилонске куле – којој ће врх бити до неба. За ову охолост, власници и неимари су кажњени - ратовима, рушењем и расељењем...
Слична судбина задесила је и Кустурица, или Кустуричића кулу саграђену прије више од три вијека у подножју Тројичине главице у Волујцу, за коју је посебно занимљиву елаборацију написао Саво Пујић у књизи „Ономастика Површи требињске“ - “обрушену високу грађевину која је, наводно, била висока преко 16 метара са конаком и бедемом“.
Пујић наводи да иако постоји више предања о њеној градњи и неколико оновремених записа о њој, остаје загонетка ко ју је градио, Хаџихасановићи или Kустурице.
По једном предању, градио је неки Хаџихасановић са Плане. Зидали су му је Поповци, који су, не добивши уговорену зараду, проклели наручиоца "да никад не прекрсти нога у кули".
Иза тога, гром је срушио кулу до половине, па су је њени градитељи опет морали бесплатно обнављати, али громови су заредали, па је Хаџихасановић одустао од даљег обнављања. По другом предању, послије обрушавања куле, у њој се настанио са својом посадом паша Kустурица кад је изашао из Херцег Новог и народ ју је, наводно, звао Сарај паше Kустурице.
Недуго затим, 1684. године, Бајо Пивљанин је напао кулу и протјерао пашу на Плану.
По Пујићу, забиљежено је и предање о љубавном мотиву градње тог утврђења. Оскудни архивски подаци ипак донекле потврђују колективно памћење: Хајдарбег Kустурица је преселио у Волујац на свој пространи посјед у Површи требињској прије пада Херцег Новог под млетачку власт. Његову кулу, кулу Kустуричића, како се наводи, напао је и опљачкао харамбаша Сава Анђелић 1691. године, а двије године прије Kустуричине смрти забиљежено је да је кула била власништво Дурмишбега Хаџихасановића, чији су је потомци задржали у свом посједу све до пред крај XIX вијека.
Очито је да је постојала нека, можда и блиска породична веза између Хаџихасановића и Kустурица. Заједничко свим наведеним предањима је да је та грађевина била уклета и да њени власници нису у њој имали среће, као и садашње вјеровање да је стога изумрла породица њеног посљедњег власника Шиљкута, који је, тридесетих година XX вијека, од њеног лијепо клесаног камена сазидао своју кућу.
У свом раду о ономастици Површи, Саво Пујић је оставио прилично аморфне податке о породици Kустурица.
По Пујућу, Кустурице (Кустуричић) по свој прилици зван по некаквој својој функцији чауш, родоначелник каснијих Кустурица на Планој код Билеће, оставио је видних трагова у предањима, грађевинама и волујачкој микротопономији. У другој половини ХVII вијека имао је простран посјед у Површи.
По једном аутору, пише Пујић, био је паша, поријеклом хришћанин из Кобиљег Дола у Цуцама и, по изласку из Херцег Новог, настанио се у Волујцу, у кули наводно званој Сарај паше Кустурице. Недуго затим 1664. године кулу је напао Бајо Пивљанин, па паша побјегао на Плану (Радоичић, 26.).
И архивски извори се донекле слажу са поменутим записом. У млетачким документима из Боке, чауш се помиње два пута у дозволама за несметан долазак на броду са посадом из Херцег Новог у Пераст, ради откупа робља. Године 1660. означен је као Турчин, а сљедеће године као Милија (Милошевић).
Ова неподударност између одредбеница Турчин и хришћанског имена Милија, уколико се не ради о грешци записивача, можда указује на раније име, прије него је чауш исламизиран.
Године 1675. Кустурица захтијева од херцегновског паше заштиту за тврдошке калуђере, који су били изложени великом турском зулуму („Гајрет“, јун 1938, Сарајево). Каснији извори су децидни у погледу Кустуричина пребивалишта: 1697. године Хајдар-бег из Волујца пише Дубровчанима да му врате одбјеглог хришћанина (Скарић, 61)...
По предању, послије Хајдар-бегове смрти његова удовица је одвела два сина њиховом стрицу на Плану, а она се вратила у род у Невесиње.
Назив једне чатрње - Чаушевице повезан је са градитељем куле у Волујцу. Могуће да је и за чатрњу везан исти човјек који је дао дозволу за градњу цркве на Тројичиној главици. Пујић претпоставља да је Хајдарбег Kустурица био хуман човјек. Откупљивао је муслиманско робље, али је штитио и хришћанске калуђере, као и своје чивчије.
По предању, презиме Kустурица настало је, према казивању Назифа Kустурице, професора Филозофског факултета у Сарајеву, кад су упитали неког њиховог претка, док се спремао за мегдан, какву има сабљу, а он одговорио: "Имам накву своју кустуру".
Поред наведеног поријекла Kустурица из Цуца, прије стотинак година забиљежена је и прича да потичу од Циганина кога је родоначелник планских Авдића купио у Ћустендилу (Дедијер, 180).
Настанак те приче мотивисан је традиционалним спорењем комшијских родова Kустурица и Авдића око тога ко су били чији господари, односно чобани, и одговор на згоду кад су Авдићи, пред судом у Билећи, мислећи да је то подвала Kустурица, одлучно спријечили намјеру планских Рома Kовача, како су их дотад називали, по њиховом занимању, да се презову у Авдиће.
Упркос знатном броју података, разног поријекла и карактера, наводи Саво Пујић, још је немогуће утврдити однос Хајдар-бега Кустурице и Хаџихасановића.
Да ли је он био из рода Кустурица или, можда, њихово посвојче?
Миленко Игњатић
