Na Festivalu festivala, nakon dvije godine pauze, trebinjska publika ponovo je uživala u odličnoj izvedbi ansambla Pozorišta “Stevan Sremac“ iz Crvenke. Ništa manje nismo ni očekivali. Možda im sa takvim stavom ne olakšavamo, ali sigurno znamo da se jedni drugima iznova radujemo. Oni jer, kako uvijek kažu, dolaze u Trebinje kao u svoj grad, a mi, sa druge strane, puni iščekivanja, znajući da nas neće iznevjeriti. Tako je bilo i sinoć, druge festivalske večeri. Gromoglasne aplauze i pozive na bis zasluženo su dobili.
Predstavili su se komadom „Poloneza Oginskog“, po tekstu Nikolaja Koljade, najpoznatijeg savremenog ruskog dramskog pisca, u režiji i adaptaciji Milene Pavlović, poznate glumice i rediteljke. Po prvi put su radili po nekom Koljadinom tekstu i, premda su amatersko pozorište, opet su igrali poput profesinalnih glumaca te nam na svoj način donijeli emotivnu i tešku životnu priču, našem podneblju nimalo stranu.
Za najbolju među najboljima, žiri publike odabrao je Gordanu Mešter koja je tumačila lik Ljudmile. Nakon toliko igranja na Festivalu festivala, iako je dobijala „Zlatne maske“, nije krila oduševljenje što joj je, po prvi put, pripala i nagrada za protagonistu večeri. Vidno umorna, što od zahtijevne uloge i kompletne predstave, što od igranja u teškim kostimima na trebinjskoj julskoj vrelini, za nas je, ipak, imala osmijeh i zagrljaj te, kako je rekla, vrlo rado, punog srca i ljubavi podijelila utiske:
- Mnogo mi znači nagrada, a opet ovo je nagrada svih nas jer smo igrali kao jedno! Mislim da je i publika to osjetila. Dajemo sve od sebe i zadovoljni smo večerašnjim izvođenjem. Trebinjska publika je najbolja, presrećni smo što smo ovdje i što su zadovoljni našom igrom. Mi vas volimo i svaki put se oduševimo punom salom kada naše pozorište gostuje. Vole nas građani Trebinja, publika i navikli smo se na gromoglasne aplauze. Ovo nam je osmi put da u Trebinje dolazimo sa pobjedničkom predstavom. Mnogo volim ovaj grad, kao da je moj, tako se i osjećam. Zato kada dođemo, mi svi ostajemo do kraja Festivala i ne propustimo nijednu predstavu.
Ovo je prvi put da ste radili predstavu po tekstu Nikolaja Koljade. Kako je tekao sam proces?
- Tako je, Koljadu smo prvi put radili. Kada smo razmišljali o reditelju, naš raniji reditelj je predložio da to bude Milena Pavlović, što je nama bilo veoma zanimljivo. Prvi put radimo sa ženom rediteljem, a s obzirom da znamo da je ona, ipak, ime, bili smo presrećni. Sa svakim rediteljem imamo drugačije iskustvo pa je tako bilo i sa Milenom. Znali smo Koljadine tekstove, međutim `Polonezu Oginskog` nismo poznavali, možda jer ga niko nije radio pa nismo ni razmišljali o tome. Kada je Milena došla sa tim prijedlogom, krenuo je proces. Bilo je teško u početku, ali nakon dva mjeseca - sve je došlo na svoje. Milena je to fantastično uradila. Gledala je naše ranije predstave, snimke i našu prošlogodišnju predstavu i tačno je znala ko šta može te je, nepogrešivo, prema našem senzibilitetu i napravila podjelu.
Ovo je prilično teška tema, emotivna i po mnogo čemu bliska našem narodu. Koliko ste slojeva sebe morali da ogolite, da istražujete da biste izgradili lik Ljudmile?
- Dosta sam istraživala i tražila u sebi za ovaj lik. Bilo mi je teško jer je ovo nešto potpuno suprotno od svega što sam radila do sada. Nikada ovakvu ulogu nisam igrala.
Onda je ovaj proces rada bio i priličan izazov?
- Da, bilo je veoma izazovno i drago mi je da smo svi uspjeli s tim da se izborimo. Sama sebi sam drugačija u odnosu na sve prethodne uloge, a mislim da isti osjećaj dijele i moje kolege, da smo svi drugačiji. Naravno, u svemu tome mnogo nam je pomogla Milena, koja je neprekidno bila uz nas.
Iskustva sa rediteljima imate, međutim, ovog puta rediteljka je glumica i to profesionalna. Da li je lakše sarađivati sa glumcem kao rediteljem, s obzirom da odlično poznaje i taj, glumački proces?
- To nam je mnogo olakšalo čitav rad. Ona ima iskustva i sa te, naše strane, a ne samo kao reditelj i to nam je dosta pomoglo, posebno jer smo mi amatersko pozorište. Milena, inače, prati svako naše igranje, svaki Festival, daje nam instrukcije. Sagleda šta to u prethodnom igranju nije bilo dobro i onda nam napiše čitav esej i ukaže na pogreške, što je nama neprocjenjivo! Na probu smo došli jutros u 10 časova, otišli u pola pet na mali predah, nakon sat vremena se vratili i na pozorišnoj sceni smo, evo, sve do sad, čitavih 12 sati rada. Bio je ovo veoma naporan ali i radostan dan!
Zato su vaša posvećenost i angažman prepoznati i ove godine. A nakon što ispratite cijeli Festival festivala, gdje vas očekuje naredno igranje „Poloneze Oginskog“?
- U septembru smo pozvani u Beč na tri dana da odigramo predstavu i mnogo se radujemo toj prilici. Očekuje nas i nekoliko festivala na jesen, u oktobru, tako da, na našu radost, ne gasimo predstavu i igraćemo je i dalje sa uživanjem i zadovoljstvom. Jeste da nam je poslije odigrane predstave naporno i da budemo jako umorni, ali vrijedi!
