Завјесу на овогодишњи Фестивал фестивала спустило је Градско позориште Требиње, представом „Писац породичне историје“, по тексту Љубомира Ђурковића, у режији Слободана Маруновића. Попут неколицине овогодишњих представа, и требињски ансамбл оправдао је очекивања публике и жирија. Зато не чуди да су двије златне маске отишле управо у руке глумаца града домаћина - Жељку Милошевићу за најбољу главну мушку и његовој партнерки Весни Ђурић за најбољу епизодну женску улогу на фестивалу.

Синоћ смо присуствовали још једном приказу породице која се налази пред уништењем. Драму, усљед немаштине и бројних других проблема којима смо свакодневно окружени, изванредно је изнио деветочлани ансамбл требињског позоришта. Овације и позиве на бис, иако од домаће публике, ма како некоме звучало као флоскула, наши глумци аматери заиста су заслужили. А ако сте обратили пажњу, устали су им се и колеге глумци из других позоришта, учесници Фестивала фестивала.

Жири публике за протагонисту вечери изабрао је Игора Сврдлина, препознавши његов невјероватно уложен напор у лик Слободана Ћобе Милошића.

Сагласан је да је реакција публике, без обзира што је ријеч већином о Требињцима, била величанствена.

-Прије свега хвала вама на комплиментима и наравно публици која је уз нас била не само вечерас, него и када смо имали премијерно извођење комада. Свјесни смо да је ово вечерас домаћа публика, али са друге стране, и у Бугојну на Федри смо били јако лијепо прихваћени и тамо смо такође добили овације. Било је заиста задовољство радити, а прије свега мислим да је ово резултат једног колективног чина.

У Бугојну сте на Фестивалу босанскохерцеговачког аматерског стваралаштва, од могућих 11, добили шест награда, од којих је теби припала и епизодна?

-Тако је, то је фестивал који нама много значи и на који радо идемо. Публика нас увијек добро прихвати, као и жири, па се готово редовно вратимо са неком од награда. Не радују нас само тамошње награде, него и људи које упознамо током фестивала. Такви сусрети су увијек драгоцјена искуства, попут и овог нашег Фестивала фестивала.

Колико је ова улога била изазовна и захтјевна?

-Улога Слободана Ћобе Милошића, заиста ме опсјела! Доносио сам га у развојним етапама, трудио сам се много, посебно јер је улога везана за колица. Себи сам „одузео“ комад лица, па једну руку, затим додао тикове очима, вјежбао говор онакав какав је публика видјела на сцени. Свашта нешто сам морао да увјежбам да би испало реалистично.

Било је дакле потребно да увјежбаш тај физички дио, али да би улози дао и неку димензију више, о чему си размишљао градећи лик Ћобе?

-У грађењу лика највише ми је помогло за вријеме проба када би ми завезали једну руку, јер морам дочарати да је одузета. Тада, док другом не могу ништа него да се вртим у круг у мјесту, схватио сам да је Ћоба, нажалост, парадигма и метафора многих од нас. Његов физички хендикеп заправо нам говори да када стремимо некој слободи и желимо нешто више од живота, најчешће схватимо да смо и даље зевезани и убијени физички и метафорично.

Ово је четврто играње представе. Очекују ли вас још нека гостовања током љета?

- Представу смо три пута до сада играли у Требињу. Премијерно извођење било је у мају, потом реприза и вечерас на Фестивалу фестивала. У међувремену смо гостовали у Бугојну. Искрено се надам да ће представа и даље живјети. На крају крајева, представе се и праве да би живјеле!