Завјеса је спуштена на 68. Фестивал фестивала, а посљедње фестивалске вечери љубитељи позоришта имали су прилику да погледају представу „Свога тела господар“, dramske družine КУД-а „Наша липа“ из hrvatskog mjesta Тухељ, по тексту Славка Колара, у адаптацији и режији Павице Ивековић. Потресна прича о судбини двоје људи, којима због патријархалне средине и немоћи да се одупру задатим нормама, не преостаје ништа друго осим несрећног живота. Приповiјетка, написана почетком 30. година прошлог вијека, више пута позоришно адаптирана па и екранизована, гледаоце не оставља равнодушним. Приказ живота без љубави, зарад мираза и одлука родитеља, које двоје младих без поговора морају да изврше, алудирајући и на сам наслов – да господари свог тијела никада нису ни били - публика је наградила дуготрајним аплаузима и позивима на бис.
Сву трагедију једног времена глумци из Тухеља вјеродостојно су приказали на позоришним даскама требињског Културног центра и, помало са сјетом, ставили тачку на овогодишњи такмичарски програм фестивала. Оставили су нам отворено питање да ли се пред Рожом и Ивом назире срећнија будућност, као и захвалност што се, макар у данашњем времену, тако више не мора живјети.
Жири публике опредијелио се да награду за протагонисту вечери уручи младој глумици Вероники Ивековић, која је тумачила лик Роже. Весела и насмијана, са ведрином у очима, сушта супротност улози коју је играла, још више је наговијестило колико се дала за своју Рожу. Зато не чуди да јој је од стручног жирија, на додјели награда по завршетку Фестивала, уручена и Диплома за, како стоји у образложењу, суптилно нијансирање трагичне Рожине судбине. Први пут је у Требињу на Фестивалу фестивала, а препуна емоција након представе са нама је радо подијелила импресије:
- Први пут смо овдје. Заиста уживамо и драго нам је да смо имали прилику да дођемо. Сви смо срећни и надамо се да је ово тек почетак нашег дружења са овом дивном публиком и самим Фестивалом!
Вечерас сте били дивни, ако се тако може рећи, с обзиром на потресну и емотивну причу коју сте играли. Ти си веома млада и ако узмемо у обзир колико давно је ова приповiјетка написана и који је временски период прошао, не можемо да не питамо како си све разумјела и доживјела?
- Наша режисерка нас јако добро познаје и када је ријеч о улогама, она тачно зна коме би коju ulogu додијелила, тако да вјерујем да је и она ту одиграла велику улогу. Што се мене тиче, већ на прво читање текста сам јако осјетила сву Рожину тугу, имала сам огромну емпатију за њу и, не знам како то да објасним, али природно ми је било, лагано, да играм овај лик и да се ставим у њене ципеле.
Ово је тешка судбина двоје младих људи, колико Рожина, толико и Ивова. Како са ове временске дистанце гледаш на норме понашања и правила од којих се некада није смјело одступити?
- Могу само рећи, хвала Bогу па је данас другачије. Ми се и иначе трудимо када бирамо наше представе - да имају поуку и да нас подсјете на оно што је важно. Тако смо и саму причу промијенили у односу на оригинал, односно њен крај. Оставили смо отвореним то питање шта ће се даље догодити с тим да Ива, ипак, попије тај прашак, а Рожа преживи након што је покушала себи da одузme живот. Заправо, покушали смо da оставиmo бар мало простора за срећан завршетак, иако се то у животу некад и не догоди.
Градећи овај лик шта ти је било најтеже?
- Најтежа ми је била њена судбина и вјероватно сам зато на прву кликнула са Рожом, мада, свима су нам добро “сјеле” улоге. Из прве сам одмах схватила поенту, а затим сам кроз пробе ушла и у многе друге дубине. Иначе, нисмо представу дуго спремали, можда два мјесеца, а наишла је на изузетно добар пријем, што је доказ да нам је заиста све “сјело”, да смо разумјели и успјели доћи до срца публике. То нам је највећа награда!
