Ближи се половина Фестивала. Треће фестивалско вече било је у знаку домаћина. Шесточлани ансамбл Oф сцене Градског позоришта Требиње извео је представу „Ко то тамо режира?!“, по тексту Горана Врбанића, у режији и адаптацији Игора Сврдлина.
Глумци –добро позната имена, уз угодно изненађење - нашег колегу, новинара Ратомира Мијановића, који је први пут био на даскама које живот значе, дали су свој максимум.
Након двије вечери, синоћ је награда за најбољег протагонисту вечери, по одлуци Жирија публике, коначно припала и једној дами, нашој Весни Ђурић.
Насмијана и разиграна, али без сиједих власи, након првог јавног извођења представе „Ко то тамо режира“, пришла нам је Весна Ђурић и са нама подијелила утиске.
С обзиром да је вечерас била премијера представе, јесте ли задовољни личним и заједничким наступом, те реакцијама публике?
-Јако сам задовољна, иако, наравно, увијек може боље. Још сам под великим утиском, поготово што нам је ово прво играње представе, али окрепљујуће су реакције публике. Били су дивни, мада, треба се запитати зашто је публика реаговала на начин како је реаговала? Као што сте видјели, на крају су све глумце подржали аплаузом и упутили нас да се објесимо?! Као људи нисмо очекивали ту врсту реакције, иако, дефинитивно као глумци јесмо. Ако бисмо узели оба фактора у обзир, мислим да би онај људски требао превладати, јер, на крају крајева, ми смо радили представу да упутимо на све горуће проблеме друштва и некако сматрам да је реакција публике, нажалост, најбољи показатељ времена у којем живимо. Ја се извињавам свима који ће ово схватити као неку врсту критике. Наравно да је глумцима јако битно и велико је задовољсто добити аплауз на отвореној сцени, али они су заправо дали аплауз на питање: Ако желите да се објесе сви глумци подржите их једним великим аплаузом? И публика је заиста аплаудирала! Као глумац ја им се захваљујем, а као човјек мало сам затечена.
Представа је у зачетку. Какав је даљи живот овог комада?
-Пошто смо је радили са пуно елана и љубави, и заиста оставили дјелић себе на овим даскама, искрено се надам да ћемо имати неких гостовања. Као што сте и сами видјели, представа има доста изненађења и није за пречесто играње у једном граду, односно пред истом публиком. Било би стварно лијепо ако бисмо успјели да остваримо нека гостовања у окружењу, мада је, на жалост, нама из Требиња свуда далеко. Сви путеви се морају испланирати и исфинансирати. Тешко је, али тек смо кренули, па се надам да је пред нама узлазна путања и добар позоришни живот представе.
Ви сте одавно познати требињској и фестивалској публици. Чини ми се као да нисте очекивали да ће жири публике управо вас прогласити најбољом вечерас?
-Искрено, нисам! Знате, сваки глумац, кад спрема неки лик, наравно да дубоко вјерује у оно што ради и да се нада ће то бити нешто што је хвале вриједно. Истовремено, кад играте са колегама, гдје је тимски рад, јако је тешко правити сопствену улогу на уштрб других. Кад је колективни чин у питању, незахвално је очекивати неку појединачну награду. У сваком случају, захваљујем се реакцијама публике на мој лик, дакле бабу, при том мислим на ток представе, а не на крај, о чему сам већ говорила. Чини ми се да је публика највише реаговала управо на животне ствари које је лик бабе носио јер је она најближа обичном човјеку, тако да су њене поруке и упадице, управо из тог разлога, највише и одјекнуле у публици. Није пристојно да хвалим сопствену представу, али морам истаћи да су и остали глумци имали једнако добре улоге и јасне и тешке поруке.
М.Б.
Фото: Јован Видаковић
