Изградња хидроенергетског система на Требишњици, уз изазов да се креће у подухват какав још нико у красу није покушао, тадашње неимаре суочила је и са својеврсним „асуанским проблемом у малом“, заоштреним у дилеми – како помирити интерес прогреса са потребом чувања културноисторијског насљеђа, у околностима када једно друго непомирљиво искључује.

У требињском случају питање се прије свега односило на судбину Арсланагића моста и манастира Добрићево, али и других културноисторијских споменика прворазредног значаја - од праисторијских тумула, остатака римског насеља у Панику, средњевјековних некропола до сакралних објеката различите старости, који би изградњом система неповратно нестали испод воде новоформираних акумулација Билећког и Горичког језера.

Добрано навикнути на нове локације Арсланагића моста или манастира Добрићево - као да су баш ту прије много вијекова и никли напорима древних неимара - нашим генерација измиче из свијести да је пред неким другим, модерним градитељима, инжињерима и конзерваторима, прије пола вијека, стајао подухват спасавања вриједан дивења, који је у то вријеме и на свој начин, као и само хидротехничко „кроћење“ крашке понорнице, био постигнуће европског ранга.

Кроз фотографије и прилоге учесника у подухвату на то подсјећа и публикација издата поводом преношења Арсланагића моста (издавач: ХЕТ, Требиње, 1972).

Још 1959. године, са припремним радовима на изградњи хидроенергетског система, комисија Завода за заштиту споменика БиХ, састављена од стручњака из цијеле бивше Југославије, предложила је пренос ових споменика на другу локацију, а њихове ставове у цјелини је прихватила и комисија новоформираног предузећа ХЕ у Требињшици у изградњи.

Предложити овакво рјешење било је много лакше него спровости га у дјело, тим прије што је било ријеч о изузетно сложеном и деликатном подухвату, са каквим се конзерваторско-рестаураторска струка у тадашњој Југославији сусрела само у једном претходном случају - измијештања цркве Свете Софије у Охриду.

Ако је манастир Добрићево имао среће да релативно брзо стекне наклоност и мобилише заједницу – са Арсланагића мостом није ишло тако глатко. Штавише, већ 1965. изгледало је да је битка изгубљена, када је мост потопљен у пробном пуњењу акумулације Горица, а да коначно рјешење, упркос све гласнијим реакцијама културне јавности, није било ни на помолу...

Ћуприја јединствене љепоте

Из данашње перспективе тешко се ослободити утиска да је стара камена ћуприја у Арсланагића Мосту постала предмет озбиљнијих опсервација старатеља о нашем културноисторијском благу - тек када су нас намјере градитеља хидросистема у сливу Требишњице суочиле са извјесношћу да ћемо је неповратно изгубити.

Судионици тог времена у већ поменутој публикацији истицали су да је ријеч о архитектонски јединственој ћуприји, која спада у ред најљепших примјера мостоградње из времена отоманске управе, те да њена културноисторијска вриједност премашује и југословенске оквире.

И „племенито“ поријекло моста, везано за име чувеног отоманског неимара, ишло је у прилог оних који су дизали глас за његово спасавање. Путописна свједочанстава и докумената дубовачког архива казују да је мост задужбина Мехмед паше Соколовића, да је саграђен 1573/4, те да је поред моста, како исти извори помињу, велики везир подигао и караван-сарај као спомен на свог рано преминулог сина, намјесника у овој области.

Још народно предање памти да је садашње име добио касније, по неком Арслан-аги, који је по паду Новог и доласку у Требиње од султана добио дозволу да се он и његови насљедници о мосту старају и убиру мостарину. (Теза о којој смо раније писали – да је Соколовићев мост у Требињу убрзо вода однијела и да је неимар Арсланагића моста уствари неки бег Кустурица - није општеприхваћена.)

У нашој земљи мало је мостова који се, љепотом линија и маштовитошћу облика, могао с њим упоредити. Вишеградска ћуприја на Дрини је много већа и за економску историју знатно значајнија, чувени мост на Неретви у Мостару видно је смјелији у конструкцији и као дуга витак, али је требињски складнији, богатији по облицима, сликовитији. У историји нашег градитељства он има врло угледно мјесто, а посебан значај у балканској архитектури 16. вијека. (др В. Ђурић)

Старина није била и једина вриједност ове грађевине. Избрушен у појединостима, складан у цјелини омјера и односа пуних плоха и отвора, разиграношћу отвора - мањих и већих, те разнолико распоређених и неподређених ритму једноличне симетрије – мост је и својом умјетничком љепотом изражајан и рјечит, свједочећи о вјештој руци градитеља, који је уз инжињерска знања очито имао и истанчан естетски сензибилитет (др Цвито Фисковић).

Против оваквих аргумената прошлости – посустали су императиви будућности. Али су само они били кадри и да понуде спасоносно рјешење: управо техничка преимућства прогреса омогућила су да се и овај споменик културе сачува од уништења...

Демонтирање - у гомилу обиљеженог камена

Наредне 1966. године, када је акумулација испражњена пред поновно пуњење, указала се и посљедња шанса за спасавање Арсланагића моста – и она није пропуштена.

О свему су хронолошки и са обиљем техничких детаља у већ поменутој публикацију свједочанство оставили руководилац надзора на пројекту по питањима конзервације и рестаурације доц. Милан Гојковић из Београда и члан комисије експерата-конзерватора Џемал Чекић, тадашњи директор Завода за заштиту споменика културе БиХ.

Демонтажу су организовале и финансирале Хидроелектране на Требишњици, уз стручну помоћ Завода за заштиту споменика културе БиХ из Сарајева и руководством инжињера архитектуре Недељка Росића.

Демонтирању је претходило фотограметријско снимање објекта (Завод за фотограметрију АГГ факултета у Загребу) и обиљежавање свих камених блокова на видним површинама моста, како би, камен по камен, према овим ознакама мост били аутентично реконструисан на новој локацији.

У подухват се кренуло почетком августа 1966. а радови на демонтажи и транспорту камених блокова успјешно су окончани већ половином септембра исте године - за свега мјесец и по дана. Како су наум спасилаца притискали рокови: све се морало завршити између два пуњења акумулације, „растављање“ моста у камене блокове изискивало је ангажовање великог броја радника, специфичне механизације, чак и специјалне војне јединице ЈНА, која се у подухват укључила са властитом опремом и људством.

Прегаоци су успјели и мост је спашен од потапања. Али то више није био мост, већ гомила уредно пописаног камења, којом је, вјерно опонашајући креацију древног неимара, опет требало премостити Требишњицу...

Дјело старог градитеља на новим обалама

Сав претходно обиљежени и демонтирани материјал са конструкције моста транспортован је на депонију у близину нове локације, која је још раније одабрана на потезу између Градине и Полица.

Овдје је, појашњава струка, протицајни профил ријеке био погодан за димензије моста, амбијент је гарантовао да се његова атрактивна силуета неће „утопити“ у средину - чак ће бити оптимално апострофирана, а посебан бенефит нове локације била је функционалност: смјештена у близини градског језгра Требиња – ћуприја са Арсланагића Моста, у свом другом животу, повезиваће насеља Полице и Горицу, која су ширењем града већ била у градитељској експанзији.

Услиједила је израда главног пројекта реконструкције, која је повјерена предузећу „Енергоинвест“ из Сарајева, под руководством инжињера Бранка Кујовића.

У децембру 1969. године инвеститор ХЕ на Требишњици уговориле су радове на реконструкцији са Грађевинским предузећем „Партизански пут“ из Београда, које је у то вријеме градило магистралу Требиње – Билећа - Гацко.

Коначно, у марту 1970. године отпочели су и радови – најприје на фундирању десног обалног и првог и другог ријечног стуба.

Велике воде су на јесен те године и прољеће наредне 1971. наносима материјала затрпале тек ископане темеље за трећи ријечни и лијеви обални стуб, што је значајно пореметило планирану динамику и раднике „Партизанског пута“ натјерало да умноже напоре. У међувремену завршене су и скеле за лијеви и десни велики свод моста...

Сљедећи изазов било је премошћавање ријеке кроз конструисање главних сводова.

Примјена метода савремене мостоградње била је могућа само у мјери која није доводила у питање принципе општеприхваћне у конзервацији и рестаурацији, па су сводови формирани од два прстена – први чини аутентични камен старог моста са депоније, а други - неармирани цемент.

Стари градитељи за везање камених блокова користили су кречни малтер и гвоздене чивије - болцнове и пијавице, заливене оловом – које су у реконтрукцији редуковани као непотребни, и са аспекта стабилности конструкције, и са гледишта прихваћених ставова у конзерваторској проблематици.

О ваљаности послова са гледишта конзерваторско-рестаураторске праксе старала се комисија експерата, формирана почетком августа 1971. године, а коју су чинили академик др Цвито Фисковић, директор Конзерваторског института за Далмацију – Сплит, архитекта Иван Здравковић, директор Југословенског института за заштиту споменика културе – Београд и Џемал Челић, директор Завода за заштиту споменика културе БиХ.

Директно са градилишта узимани су и пробни узорци уграђиваног цементног малтера и испитивани у лабораторији Грађевинског факултета у Сарајеву (Завод за испитивање малтера и конструкција), који је имао своју испоставу у Требињу.

Главни сводови завршени су половином новембра, а радови настављени зидањем видних површина и стубова, те истовремено бетонитањем испуне моста.

Важно је напоменути да је ћуприја на Арсланагића Мосту тешко оштећена у ратним дејствима 1943. године: недостајао је добар дио лука између другог и трећег стуба, који је посве неприкладном имповизацијом надомијештен наприје дрвеном а 1956. године и бетонском конструкцијом.

Камен за порушени дио конструкције, као и онај који је недостајао на појединим партијама чеоних зидова, вађен је из каменолома у Горици, након што су претходна испитивања показала да је његов квалитет идентичан оном који су употребљавали стари градитељи моста.

Иако о томе у публикацији нема ни слова потврде, за разумијевање „мистерије“ евентуалног мањка камена довеженог са ћуприје имало би смисла ослонити се на оно што памте старији Требињци: дешавало се, казивао нам је својевремено литерарни хроничар Требиња Љубиша Анђелић, да обиљежени камени блокови, док су три и по године чекали на монтажу, ноћу нестају са депоније на Градини, како би били уграђивани у зидове приватних кућа и ограда...

Тешкоће нису обесхрабриле а још мање помрсиле рачуницу рестауратора: кад је завршен вијенац моста мјерења су показала да су реализоване коте у односу на оне са фотограметријског снимка и техничког цртежа грађевине – изведене са тачношћу плус-минус 4 до 5 центиметара.

Плоче ограде, које су биле оштећене приликом транспорта, лијепљене су специјалним смолама - љепковима и као цијеле уграђане у мост, на начин како је то радио и стари неимар, с тим што је уклапање силуете у профил ријеке на новој локацији, ради безбједнијег приступа саобраћаја, изискивало извјесно продужење вијенца и ограде моста.

То, биљеже актери подухвата, није имало утицаја на архитектуру моста колико ни на аутентичност рекострукције – али је донијело нове главобоље какве се у кршевитој Херцеговини најмање могу очекивати: није било одговарајућег камена.

Након десетак прегледаних мајдана, сировина својстава сличних изворном камену нађена је тек у каменолому Заушје код Билеће и мајдану, отвореном за ове потребе, у Кочелима код Требиња.

Калдрма је изведена тако што су комади ломљеног и грубо обрађеног стијења постављани у свјежу бетонску масу, уз попречне прагове од плочасто обликованог камена на сваких 80 или 100 центиметара, а овакав изглед усвојен је као најприближнији пракси старих градитеља моста и грађењу тога времена.

Посљедњи изазов пред градитељима било је везање конструкције моста са лијевом, више равничарском обалом, која се конфигурацијом терена битно разликовала од оне на изворној локацији – а рјешење је било у насипању материјала на начин да издизање обалног подручја ничим не ремети визуелни интегритет грађавине.

Реконструкција моста завршена је током 1972. године, а учесници у подухвату не крију задовољство да је успјех био потпун. Методолошки проведена у складу са признатим принципима конзервације и рестаурације, сачувала је све споменичке вриједености грађевине у пуном интезитету, ничим није нарушена креација древних градитеља моста а премијештањем на нову локацију њихово изванредно дјело добило је и на изражајности.

Према прерачунима од 1966. до септембра 1972. године, демонтажа и реконструкција Арсланагића моста коштала је више од 5 милиона ондашњих динара.

Бројка не значи много без конверзије у данашње вриједности, али да је ријеч о озбиљној инвестицији казује упоредни податак да су укупни десетогодишњи трошкови проучавања и спашавања културноисторијског блага у потопљеној долини Требишњице износили близу 8 милиона динара (измијештање Арсланагића моста, манастира Добрићево и дијелова манастирског комплекса Косијерево, уз обештећење цркви на име потопљене имовине, пренос џамије у Жупи и цркве светог Ђорђа из села Арсланагића Мост, културноисторијских споменика праисторије, римске антике, средњег вијека...)

Мост који још чека

Фотографије из Арсланагића Моста млађима откривају а старије подсјећају на још један мост на подручју које данас покрива Горичко језеро, а који поред старе ћуприје из 16. вијека није имао шансу да стекне статус једнако важног културноисторијског споменика и инспирише ондашњу стручну јавност на акцију спасавања.

Инспирисао је ову данашњу, када су прије неколике године, за вријеме пражњења акумулације, из воде изрониле његове потпуно сачуване линије а деценијама испирани камен опет се забијелио, као да је баш у наше вријеме вјештом руком мајстора клесан и уграђиван.

Мост краља Александра, како су га у јавности крстили по свом ктитору или владару у доба градње, тачније његово измијештање на другу локацију – данас је дио свих релевантних документа којима Требиње планира свој развој.

Да би се његови складни камени лукови поново огледали у Требишњици - пред данашњим генерацијама је подухват једнако амбициозан колико и онај прије пола вијека, а са којим су се неке пређашње храбро ухвалите у коштац и успјешно га довеле до краја.

Раде САВИЋ

(Извор: публикација „Арсланагића мост – Требиње, поводом преношења моста 1970-1972“, издавач Хидроелектране на Требишњици, 1972. године; Фото: скриншот фотографија из публикације аутора Ћира Рајића и Милана Гојковића)