Александар Волић, водитељ разговора
Новела „Свога тела господар“ објављена је 1931. године, да би, готово четврт вијека касније, био издат истоимени драмски текст, са поднасловом „Смешна приповест у два дела“. Године 1957. појавио се култни филм „Свога тела господар“, у адаптацији и режији Федора Ханжековића, за који је Славко Колар написао сценарио. Овај филм награђен је Златном ареном за сценарио и главну мушку улогу - Младен Шермент, а Сребрну арену за главну женску улогу добила је Марија Кон.
Славко Колар сматра се једним од цјењенијих хрватских књижевника. Био је приповједач, драматичар, фељтониста и дјечији писац. Он у својим дјелима, премда су му теме најчешће суморне јер се бавио заосталом, примитивном и сиромашном хрватском провинцијом, уноси дозу свог специфичног, људског, благог хумора. Приповијетке му карактерише обнова поступка реализма и друштвена критика. Критикује и хумору извргава углавном село и сељаке, али и малограђантштину, „полуинтелигенцију“, чиновнике, каријеристе и политичаре.
Филм „Бреза“ (1967) Анта Бабаје настао је по мотивима Коларевих новела „Бреза“ и „Женидба Имбра Футача“. У многим анкетама, филм „Бреза“ уврштен је међу најбоље хрватске филмове свих времена.
Мирјана Урлић Марковић, гледалац
Одушевила ме дјевојка у главној улози (Вероника Ивековић), која ми је рекла да намјерно није гледала филм, како би изградила доживљај те улоге. Честитке свима. Честитам и Хасанаганици (Милица Стојадиновић)! Хвала им!
Милован Здравковић, театролог
Честитам аматерима из Тухеља што су узели овај текст, за који би неки рекли да је превазиђен, али није - кад има универзалну поруку. Драго ми је што су га млади људи прихватили, јер обично бјеже у неке модерне текстове. Показали су да је нешто локално и универзално, јер принципи који ремете хармонију живота утичу сво вријеме на живот, од античке драме па надаље. Урадили сте социјалну драму која је катарзична и увијек се замислимо над животом. Она треба да нас опомиње да будемо хуманији, да саосјећамо са онима који пате. Да ли смо такви - ви сте поставили то питање.
Зоран Радуловић, глумац из Црвенке
Срећан сам што сам имао прилику да погледам ову представу и овај ансамбл. Оно што сам закључио у разговору са члановима ансамбла је да позоришни аматеризам у Хрватској иде узлазној путањом. Велики комплименти што су се одлучили за овај текст и тему, јер мислим да млађе генерације треба да знају и упознају се са некадашњим положајем жене на селу. Честитам цијелом ансамблу, види се један велики рад у великом ансамблу и тешко је постићи да сви буду уједначини. Морам истаћи Веронику Ивековић у улози Руже и Антонелу Хорватин у улози Кате. Двије сјајне глумице којима смо једноставно вјеровали. Са минималистичким средствима и одмјереном глумом направиле су снажне глумачке креације. Пожелио бих Вероники да изгради озбиљну глумачку каријеру.
Драгана Ћоровић, гледалац
Хвала аматерима из Хрватске на прелијепој представи и прелијепој енергији коју су пласирали. Било би штета да главна јунакиња не настави да се бави глумом, јер њена фацијална експресија извире из њеног срца. „Купила“ је публику и било би штета да не освоји неку награду. Не треба да стане на овој улози, јер дефинитивно „стоји на ногама“.
Драган Копривица, редитељ
Заиста сам имао прекрасан позоришни угођај вечерас и свака част! Ансамбл је испоштовао особен дијалект, али их је публика разумјела. Гледаоци су добро разумјели и причу, јер то може бити прича свих крајева, универзална је тема, свјетског значаја. Ишлу су по тексту писца, али ми се чини да је текст са хепиендом на крају оштетио цијелу представу. Ја бих је завршио тиме да је Рожа извршила самоубиство. Мислим да би боље било, а ви размислите, да комад завршите смрћу трагичне личности. Направили сте срећан крај који баца сјенку на феноменалну причу. Ако је и по тексту тако, сугеришем вам да завршите на трагедији. Послије оволике трагедије завршити хепиендом, по мени, није добро и мислим да би требало да завршите трагичном причом. Редитељка Павица Ивековић је пазила да се не погријеши на детаљима, а детаљи чине представу, свака част! Мислим да је план редитељке био да ово буде, прије свега, глумачка представа, а режију је ставила у сјену. Вођени фином, скривеном редитељском руком, глумци су долазили до изражаја. Никад уједначенијег Фестивала фестивала у Требињу од овогодишњег.
Лука Кецман, театролог
Добро је што Фестивал завршавамо са пуно смијеха и опуштености, јер смо гледали представу која је потпуни чин племените наиве, гдје је ансамбл одабрао текст који им потпуно одговара. Није било велике потребе да се ликови домишљају или прави нека психологизација. То је добар потез редитеља који је одабрао овај текст, да се њиме приближи глумцима који су млади. Узели су текст који је један од многих који настају шездесетих година, који су се бавили прилагођавањем новог доба и старог човјека. Читава прича је потакнута тиме да је човјек роб земље, да све иде одатле и да постоји систем вриједности који мора да се поштује. Ово је трагедија која је постављена на начин да један од јунака попије отров живота, и то је највећа трагедија. Није трагедија што се Рожа објесила, него је он (Ива) настављач онога што је га довело до тога да се побуни и каже да је свога тијела господар. То су нове генерације које су се полако, али сигурно се јављале у малим срединама, али нису имали довољно храбрости да проговоре. У овој причи би било добро да знамо да ли је он заљубљен у неког другог, јер се тако нешто наговјештава. Да имамо ту сцену у којој је он са неким ко је избор његовог срца, за њега би навијали. У овом случају је он, поприлично, негативац који нема нимало самирности према доброј дјевојци која има фалинку и која се удаје зато што мора, иако има мало и симпатија према њему. Поставили сте представу тако да не постоји лик који је главни, јер се периодичну смјењују они који носе цијелу причу. Снаге су распоређене врло прецизно, што је омогућило да се лакше прогутају сви задаци, који су поприлично праволинијски постављени. Мала сугестија за редитељку је да се игра и мало по дубини. У појединим моментима, добијамо прилично статичне сцене, које су причање драмског текста, а онога тренутка кад крену да играју драмски текст - онда се све и заврти. Мислим да оба брачна пара, који су родитељи - су прецизни и тачни, то је допринијело да се публика сврстава на једну или другу страну. Имамо два човјека који су на страшној муци, тргују својом дјецом. То се негдје у игри види, а мој приједлог да се то још више заоштри.
Добро је да се баве оним што им је близу, што им је јасно, и да су то прилагодили себи и у говорном смислу, да нема никаквих проблема, да то тече... Сад им слиједи задатак да и догодине дођу у Требиње и да их видимо у неком другом жанру, то ће бити провјера како раде. Честитам, уз неке мале примједбе!
Вукица Стругар, новинар „Вечерњих новости“
Нема негативних ликова, свако од њих има и добрих и лоших страна и има јак мотив да оправда поступке. Завршила бих оним с чим је редитељка почела, да смо престали да будемо осјетљиви на туђе проблеме онда када смо усвојили политички коректан говор, како се то данас каже. Када смо имали ријеч саосјећање - имали смо и однос према тој ријечи, а сада када имамо емпатију, инклузију... више немамо однос према туђој несрећи.
