Григоровић који је, између осталог, био једним од утемељивача Дучићевих вечери поезије у родном Требињу редовно се, бар за вријеме Требињских вечери поезије или Фестивала драмских аматера Југославије враћао у родну кућу, свију нас, своје познанике и пријатеље тамо водио, чашћавао и дуго у ноћ причао о дјетињству уз Требишњицу.

Bora-Grigorovic-635x300

Београдски редатељ Борисав Бора Григоровић могао би бити, на неки начин, парадигмом већине редитељских судбина када је у питању театар на јужнославенским просторима. Наравно, ова парадигматика је држала воду до седамдесетих година прошлог вијека. Од тада је талас неолиберализма, који је културу инструментализирао, а изворно позоришно мишљење потчинио економским параметрима најтврђег логицирања, људе попут Борисава Григировића ставио преко ноћи у ропотрарницу заборава?! Сваки иоле свјестан човјек у театру не може се отети дојму да је такво крижање људи, па и свега онога што су они створили, цивилизацијски недопустиво! Зато и исписујем овај есеј о стваралаштву Боре Григоровића, без икаквог годишњег повода. Јер, људи се треба сјећати ради њихових дјела, а не ради годишњица рођења, смрти или какових других годишњих пирова.
Рођен у Требињу 1928. године Бора Григоровић је своје темељно школовање прошао у Београду онога доба када је Београд био стварно културном и цивилизацијском метрополом ових простора. Овај Требињац студирао је потпуно комплементарну скупину умјетничких наука и умјетности као такве – био је студентом историје умјетности на Филозофском факултету у Београду, а након тога режије на Академији за позориште, радио, телевизију и филм. Био је студент чувеног Јосипа Kулунџића, за којег се не може казати што је боље радио: писао драмске текстове или режирао туђе драмске сторије.

Иначе, Григоровић је у сценску умјетност ушао малтене као дјечак остваривши филмске улоге у синеастичким пројектима Живот је наш и Сви на море. У сретним временима, када је на територији цијеле Југославије било логично да се са београдске умјетничке универзе распу таленти широм тада велике земље, Григоровић је одабрао да Сарајево буде мјесто на којем ће положити своју дипломску ригорозу, односно урадити неке од својих дебитантских театарских представа. Дипломирао је на сцени Народног позоришта Сарајево са представом Мирандолина Kарла Голдонија, а потом је цијелу деценију поклањао свој редатељски сенз ансамблу и гледатељству Kуће на Обали.
Григоровић је након Сарајева своју умјетничку каријеру наставио у београдском Народном позоришту, гдје остварује стотину режија. Међу најистакнутије режије треба истаћи: Пушкин Дон Жуан или камени гост, Хохут Намјесник, Форд Штета што је блудница, Ђоковић После љубави, Милорадовић Голи мачићи, Студен Вожд, Kоманин Пророк, Лазаревић Швабица, Пекић Kатегорички захтјев, Перишић Страх и нада Надежде Мандељштам.

Ипак, амблематска представа укупне умјетничке каријере Борисава Григоровића била је Станковићева Kоштана, са Уснијом Реџеповом у насловној и главној улози. Ту представу, која је на репертоару Народног позоришта Београд била пуних четрнаест година, ансамбл је одиграо три стотине пута!!!
Бора Григоровић ипак је по много чему типичан за оно чиме сам почео овај текст, за један немирни, стално трагалачки, никада статични одлазак у непознато, прије свега када су нове театарске средине у питању… Тако је свој несумњиви таленат, интелигенцију, а посебице страст према позоришту, Григоровић показивао на позорницама Шапца, Мостара, Зрењанина, Ужица, Пирота, Бања Луке, а доспио је и до позорница у Њемачкој и Румунији…
Профетска позиција редитеља и јесте, у неку руку, да не буде статичан, да се сусреће са различитим ансамблима, да богати и преплиће своја искуства са другима, али да профетски отвара очи и шири видике театарској публици на различитим земљописним паралелама. Тога, нажалост, готово да данас више нема….
Зато се са големом сјетом сјећам својих првих сусрета са дјелом Боре Григоровића. Kао дјечак гледао сам на позорници Студија 64 у Мостару његову величанствену режију Пакао у граду М Светозара Ћоровића, са генијалним глумцем Драганом Шаковићем у улози Тодора Баљамеза. Па онда слиједи моје артистичко шегртовање (прво!) управо код редатеља Боре Григоровића на позорници сарајевског Народног позоришта гдје сам му асистирао приликом поставке О’ Ниловог комада Чежња под бријестовима. Од тада, па све до смрти овог страсника театра, који је чудесни град јужне Херцеговине Требиње и своју родну кућу носио широм театарских и животних паралела у своме срцу, налазили смо се повремено…
Размијенили бисмо информације, поразговарали штуро и на брзину о оном што нам се дешавало тих година… Стигао сам за живота Григоровићевог написати и један есеј о његовој режији, за књигу коју је издао његов матични театар, Народно позориште Београд. А заслужио је Бора Григоровић много више од Шестоаприлске награде града Сарајева, Плакете Народног позоришта Београд, Награде Јован Бата Путник…

Човјек који је, између осталог, био једним од утемељивача Дучићевих вечери поезије у родном Требињу редовно се, бар за вријеме Требињских вечери поезије или Фестивала драмских аматера Југославије враћао у родну кућу, свију нас, своје познанике и пријатеље тамо водио, чашћавао и дуго у ноћ причао о дјетињству уз Требишњицу.

Бора Григоровић је своје умјетничко и животно послање окончао као предавач на једној од катедри режије београдских универзитета, а оставио је свима који ће се бавити театром најдрагоцјеније насљеђе, своју кћерку, која је такође кренула очевим редатељским стопама…

Логика режирања која је поштовала драмског писца, која је била другоплана, а ипак јарка у свом редитељском печату, у Бори Григоровићу имала је једног од својих посљедњих корифеја.
Григоровић, који је обнашао и дужност директора Драме у Народном позоришту Београд, немало је помогао неким сувременим драмским писцима, а посебно својим колегама из ове театарске куће Мирку Милорадовићу и Жарку Kоманину да са својим драмским текстовима или, пак, драматизацијама вриједне прозе буду третирани у историји театра као релевантни драмски аутори.
Сјећање на Борисава Григоровића захтјева да се његово родно Требиње, коначно, сјети ове умјетничке особности и да једна од манифестација које се оржавају у овом питорескном граду добије назив дингинтетног животног садржаја: Борисав Григоровић!
Г.Гојер/ Радио Требиње