„Za Dučića kaže da je bio rečit, pametan, ali neverovatno tašt, i to nije krio. Hvalio se i govorio o sebi prosto bezočno. Upoređivali su njega i Rakića sa Geteom i Šilerom, a Dučić na to reaguje: ako sam ja Gete, po čemu je on Šiler“

Devetog oktobra obilježava se Andrićev 70. rođendan u Srpskoj  akademiji nauka i umetnosti, primiće orden Republike sa zlatnim vijencem od Josipa Broza Tita i inspirisati sledeći Roćkov zapis:

Autor feljtona: Žarko JANJIĆ

„Svečani skup povodom 70. rođendana Ive Andrića. Bilo je mnogo sveta, puna sala Srpske akademije nauka. Govorili R(adomir) Konstatinović – sadržajno, dobro, lapidarno. Zatim, mnogo kratkih pozdrava, među kojima vredi zabeležiti Kosmačev (Ćirila Kosmača) - kao neka poema, izrečena vanrednim jezikom i sjajnom dikcijom. Recitovanje iz 'Eks ponta' i 'Nemira' (Ksenija Jovanović i Dušan Čavić) uzbuđivale su, podsećale na mladost, na tamnicu, na gorčinu, lepotu i veličinu čovekovog bivstvovanja pod zvezdama. Zagrebački kvartet odsvirao dve kratke stvari – Betoven i Dvoržak – izvanredno. Svečanost je bila lepa, skladna, kao što je i odgovaralo svečaru. Sedeo sam s njim, bio je miran, ni traga uzbuđenja, on se majstorski savladava. Posle mi je rekao da se za vreme svečanosti sam pitao: je li to meni sedamdeset godina. Kad se svečanost završila, seli smo u kola i s Milicom otišli zajedno da večeramo. Sedeli smo u 'Maderi', pojeli ćevapčiće, a zatim svratili kod njega na baklave i žilavku. Ostali smo do 22 č. ćaskali, smejali se Miličinim (Čolakovićeva Milica) eskapadama razmažena deteta koja je bila u formi nestešnjena. Ivo se na moru dobro oporavio i što je najvažnije, dobro se oseća. Na rastanku smo pričali nešto o uobraženim ljudima i on umetnu, kao što često ume, pričicu o Kulenovićima. Sa završetkom: 'Kulenovići kad pod refulu pišaju, misle da im banda svira'.

Apropos Andrićevog odlikovanja razgovarao sa Jovanom Veselinovim, koji me je pitao šta mislim kakav orden da se da Andriću. Rekao sam da bi najlepši orden bio 'Bratstvo i jedinstvo', jer Andrić je jedan od retkih naših književnika koga svi naši narodi osećaju kao svog. On je rođen kao Hrvat, i to iz Bosne, a oseća se Jugoslovenom,  u čudno lepom smislu Mladobosancem. Ima sigurno viših ordena koje je on zaslužio, ali radi se o najlepšem, i, stoga, treba mu dati baš taj. Lala se složio i predložiće Starom, koji će sutra pozvati Andrića da mu ga lično uruči. To je dobro i pametno. Radujem sešto je Ivo dočekao ovaj dan u mnogo boljoj fizičkoj kondiciji nego što je ona kad je primio Nobelovu nagradu. Nadam se da će još moći da radi i da završi svoju 'Hroniku o Sarajevu'“.

Vrativši se od Tita, koji mu je uručio orden, Andrić je Čolakoviću kazao da on (Tito, ili Stari, kako ga Čolaković naziva) „ima tu lepu osobinu da odmah ljude unutrašnje oslobodi i čovek oseća da s njim može slobodno da razgovara. Interesantno; to isto rekao je i napisao Josip Vidmar kad je prvi put sreo Staroga u Jajcu. Idući kod Andrića, sreo sam na ulazu jednu domaćicu koja mi, smejući se, reče; neka poživi koliko je do sad živeo, pa će biti dobro. A ko?  Pa on, Andrić. Hoćete li da mu to kažem? Možete...I rekao sam mu.”

U oktobru, tačnije 13. oktobra, Andrić i Čolaković su zajedno u Novom Sadu na izložbi svih izdanja Andrićevih djela u „Matici srpskoj“:

Ivo Andrić i Rodoljub Čolaković

„Bili s Andrićem u Novom Sadu, gde je Matica priredila izložbu svih izdanja Andrićevih dela na našim i stranim jezicima. To izgleda vrlo impozantno. Kad je Cvijanović izdao 1920. jednu njegovu knjigu, koja je štampana u Novom Sadu, pisalo je na njoj Ivan Andrić. Ni ime mu nisu tačno znali, a danas pune police lepo izdanih knjiga na svim jezicima sveta. Proneo je širom sveta ime Jugoslavije, Bosne, Drine. Pričao je danas vrlo zanimljivo o Dučiću i Crnjanskom: znao ih je dobro obojicu, a s poslednjim i drugovao. Za Dučića kaže da je bio rečit, pametan, ali neverovatno tašt, i to nije krio. Hvalio se i govorio o sebi prosto bezočno. Upoređivali su njega i Rakića sa Geteom i Šilerom, a Dučić na to reaguje: ako sam ja Gete, po čemu je on Šiler. Posle podne bili u Galeriji Matice srpske, gledali portrete Novaka Radonjića: solidno rađene - dva-tri izvanredna. Svratili u zbirku Pavla Beljanskog - divno je, ali nismo imali vremena da se duže zadržavamo.“

Andrić, Vučo i Matić bili su 4. decembra 1962. kod Čolakovića, a o toj večeri je sljedeći zapis u Dnevniku:

„Sinoć bili kod nas na večeri Andrićevi, Vučovi i Matićevi – naše obično društvo s kojim često zajedno večeramo. Pričali smo i ćaskali do kasno u noć. Prijatne su mi te večeri, jer su njih trojica ljudi pametni i oštroumni, ali tako različiti među sobom. Andrić – stišan, razložan, mudar, čije sentence ponekad s gorkim humorom, izrečene blagim mirnim glasom, deluju kao da su iz nekih starinskim, mudrih knjiga. Vučo – uvek raspoložen, voli da se našali, pecne, ali bez žaoke, zna sve šta se radi u gradu, ko će biti šta, priča o tome zabavno i uživa što 'sve zna'. Matić – bujan, praskav, sve nešto nezadovoljan, pomalo pakostan kao usedelica: kad je u formi, lepo ga je slušati kako priča o ljudima i stvarima i pri tom pravi grimase, prevrće očima, gestikulira.”

Posljednji susret o kome Čolaković bilježi u 1962. godini zbio se 26. decembra:

„Bio kod Andrićevih i proveo prijatno veče pričajući sa Ivom i Milicom. Andrić se dobro oporavio posle teške bolesti i vrlo lepo izgleda. Ima, ponekad, setna nota u njegovom pričanju, koju ranije nisam primećivao. Pričali smo o našem bosanskom čoveku (povodom fonda za koji je on dao pola Nobelove nagrade), njegovoj nesposobnosti da shvati izvesne životne realnosti, o njegovoj afektivnoj reakciji i sklonosti fantastici, a opet, s druge strane, o njegovoj nepoverljivosti i lakovernosti. Sve je to Ivo ilustrovao onim svojim poznatim anegdotama, kojima se čovek najčešće gorko nasmeje: 'Bir teš jok', rekao je Abdurahman – paša kad se radilo o regulisanju granica sa Austrijom na Savi, što je svima bilo prosto i potrebno, samo ne tvrdoj bosanskoj glavi Abdurahman – paši koji je zbog toga morao da ode.“

Prvi opisani susret Čolakovića i Andrića u 1963. godini zbio se 7. januara, kada mu je Čolaković kazao da je Omer – pašin razgovor (misli se na Omer pašu Latasa) sa bosanskim begovima snažna stvar i da je dobro što je objavljen u časopisu „Forum“.

Prvih dana druge polovine februara ponovo posjećuje Andrića i ovaj priča o (Miodragu)  Bulatoviću:

„...O njegovoj 'slavi' u  Parizu – izdavači prave reklamu, svima je interesantan taj seljačić (talentovan) iz Bijelog Polja. Govorili o odnosima među intelektualcima, o Crnjanskom i njegovim 'Seobama'. Zanimljivo, Andrić je, čitajući ih, mislio na 1948. kao i ja: hoće Srbo kao emigrant da ravnopravno raspravlja sa Rusom i neće da mu podvikuju“.

(Nastaviće se)