rodoljub-draskovic-investicije-trebinje-nevesinje_0

Родољуб Драшковић је уз власника „Леопластика“ Миша Аћимовића, успјешног привредника и доброг човјека који заслужује све похвале због очинског и доброг односа према својим радницима, те бројних хуманитарних активности и помоћи сиромашним и обесправљеним, једини бизнисмен у Требињу кога сам јавно похвалио радећи као новинар. Драшковић је прво обезбједио значајна средства за обнову Петро-Павловог манастира, потом купио Индустрију алата (да је остала у рукама актуелне власти сигурно би сада била напуштена рушевина у стечају попут Новотекса и стотина других уништених предузећа) те уложио десетине милиона евра у „Свислaјон“ прехрамбену индустрију па тренутно Драшковић у својим фирмама у Требињу упошљава скоро 1 200 радника. Поред тога он је у Требињу почео градити огроман хотелско-туристички комплекс, а раније је још саградио и дворац на Дражин Долу, те резиденцију у Горици и вилу на Градини, репрезентативне објекте који својим изгледом и димензијама представљају атракцију, привлаче госте и туристе. Вјероватно да би Драшковићу било далеко лакше и профитабилније да је фабрике подизао рецимо у Бијељини и равници поред ауто-пута, гдје је лако произвести храну и пласирати робу на тржиште, али је Требиње и Херцеговина имало срећу да се он није водио чисто економским него локал-патриотским осјећањима.

 Након што је 2014. у Невесињу отворио нови погон, на свом блогу написао сам текст „Родољуб“ истакавши да је инвестирањем више од 100 милиона марака и упошљавањем великог броја људи у Херцеговини оправдао име истинског Родољуба. Сигурно је да Драшковић, као и сваки смртник, није савршен и има бројне мане, да би у његовим погонима можда могло радити више радника организованих у синдикате и са већим платама, али да би због великих заслуга не само Родољубу, већ сваком појединцу за живота требало подићи споменик након што у једну изразито сиромашну регију инвестира свој новац и упосли стотине радника.

И у много богатијим и развијенијим државама од сиромашне Херцеговине, као мало воде на длану пазе се велики инвестирори од чијих привредних активности корист имају и локална заједница и држава, и који су без пуно условљавања спремни уложити стотине милиона марака у „греенфиелд“ инвестиције и покренути нове пројекте. Ипак изгледа да у Требињу неки више воле да богаташи сакривају новац у Панами, Kипру и Девичанским острвима него да се они уложе у Херцеговини. Умјесто да свијећом трагамо за привредницима који су спремни у Требиње донијети новац зарађен на другом мјесту, настоје нешто здраво покренути и направити, шизогене структуре својим ненормалним понашањем тјерају јединог озбиљог инвеститора који се овђе појавио након рата. Родољуб није једини, и он дијели судбину стотина и хиљада људи, интелектуалаца, дипломата, књижевника и привредника који су кроз историју протјерани из Херцеговине јер заробљеној учмалој средини нису одговарале њихове напредне идеје и ставови.

Требиње је дуго времена окупирано од стране отуђених локалних центара моћи који грчевито бране своје позиције, привилегије, интересе и богатство. Њима смета сваки напредак и спремни су да отјерају сваког ко покуша да узмути њихову устајалу жабокречину. Kада би се Требиње и Херцеговина ослободили унутрашњих окова, грађани имали посао, нормално и слободно живјели без уцјена и притисака, са сцене би потпуно нестали политичари који нажалост тренутно воде главну ријеч јер не би могли да уцјењу понижене и сиромашне суграђане послом, сјеменом, ђубривом, новцима... Систем окупације функционише пирамидално тако што велики везир на канабету узима највише, оданим субашама остаје довољно да живе у раскоши и изобиљу, а за оданост они потчињене награђују позицијама у јавном и електро-енергетском сектору. Раји остаје само да кулучи и евентуално понкад  добије неке предизборне мрвице са стола које остану након великог пира. Систем унутрашње окупације може да функционише једино када већина грађана преживљава борећи се свакодневно на ивици, и када се са њима свакодневно манипулише контролисаним медијима,бомбардовањем информацијама и испирањем мозга. За даљи опстанак накарадног система зато је неопходно стално подизати тензије и вјештачки изазивати сукобе међу рајом око шните хљеба или других ситница (док се окупатори купају у магарећем млијеку), те спријечити било какав покушај напретка, скидања окова, увођења реда, стабилности и нормалног живота. Што је мање становника и што су они сиромашнији, систем је стабилнији и јачи, па не треба онда да нас чуди поражавајућа чињеница што је током окупације Аустроугарске монархије, по попису из 1910. године, у Херцеговини било 30% више становника него данас.

Родољуб је био добар режиму док су се могли китити његовим перјем, али чим је почео масовније хранити обесправљену рају, самостално одлучивати о својим новцима и пројектима не слиједећи туђе интересе и не слушајући везира и његове локалне субаше, постао је сметња коју треба саботирати и отјерати. На окупираним територијама никада није било напретка и будућности, и док год Херцеговци не скину јарам са врата и не збаце оне који су их опљачкали, уништитли и раселили, умјесто што тјерају богате људе добре воље, остаћемо упаљено црвено слијепо цријево, најсиромашнија регија у најсиромашнијој и најнеразвијенијој европској држави

Небојша Вукановић