„Олујне нарави, ријетке храбрости и још рјеђе бистрине, Краљевић је све до судњег дана сагоријевао у једном невиђеном револуционарном подухвату. У ратном вртлогу одмах је ступио у редове Требињске четничке бригаде под командом Влада Милојевића. У антикомунистичкој активности кроз громку ријеч, живу и писану, жигосао је насртај фашиста, змијски црвени тоталитаризам, убједљиво бранио демократију. И указивао на славну српску прошлост и неизвјесну будућност под ударцима уортачене тираније. Змајевито је јездио од села до села кроз кршевиту Херцеговину са пратиоцем Грујичићем из села Загоре. Сва упозорења да је опасност неминовна нису обесхрабрила Краљевића у његовој борачкој ревности. У свом херојском прегнућу пао је са саборцем, убијен недалеко од Љубомира, гдје су их партизани мучки сачекали из засједе...“ nk drugi dio

Комунисти су још у другој половини 1941. године, прије почетка злочина које су починили у Ластви, имали „листу“ на којој су се налазили српски интелектуалци, национално оријентисани, означени као „непријатељи револуције“ и тиме унапријед пресуђени за ликвидацију. На тој листи били су др Новица Краљевић, проф. Петар Бубрешко, Чедо Милић и други.

Из изјаве Милосава Мића Алексића, кога историчар Скоко назива „једним од најистакнутијих црвених егзекутора тога доба у источној Херцеговини“, види се да је убиство др Новице Краљевића већ раније планирано.

Хапшење и бијег из комунистичког затвора

Алексић наводи да је у недјељу, 2. новембра 1941. године, са Зубаца кренуо са неким Павловићем из Крушевица на задатак да успостави везу са Николом Ђурковићем, секретаром Мјесног комитета за Херцег Нови. У селу Врбању срели су се са др Новицом Краљевићем, који је путовао из Херцег Новог за Зупце.

„Када је Новица наишао, ја сам пред њега изашао с пиштољем у руци. Он је дигао руке у вис, оружја није имао. Ја сам знао да је Новица непријатељ, и да је са наше стране осуђен на смрт, па сам хтио одмах да га убијем, али ми то Павловић није дозволио“.

Др Новицу Краљевића потом воде у село Леденице код Николе Ђурковића, гдје је „саслушан“. Пошто, по њему, није хтио ништа да каже, Ђурковић је савјетовао да га одведу на Зупце код Стева Братића, који је др Краљевића добро познавао. Група партизана, у којој је био и Ђурковић води др Новицу Краљевића у мјесто Травни До, гдје се налазио штаб Зубачког (партизанског) батаљона.

Алексић даље наводи: „Прије него што смо стигли у село, пошаљем цијелу групу напријед, а ја са Новицом и једним скојевцем останем да Новицу насамо 'испитам'. Дозвољено је било код саслушавања тући оне који су на смрт осуђени. Изударам га ја, и он почне да 'пјева' да је кренуо у Пиву на састанак са 'сарадницима' да је тамо требао да пребаци 'материјал', итд (материјал су у ствари биле личне ствари др. Краљевића!). Доведем га у кућу Душана Вучковића, али Душана није било код куће. (Душан је тада био командант устаничког батаљона). Стева Братића такође није било. Ја сам Новицу одвео у избу куће Душана Вучковића и свезао га за један дирек. Дупке га вежем од грла до пете и поставим оног скојевца код њега на стражу. А ја одем горе у кућу код огњишта, гдје су били Никола Ђурковић, два скојевца и један агроном. Сваких 10 - 20 минута ишао сам да Новицу обиђем и испитујем (тучем). Једном тако сиђем, кад нема стражара; уђем унутра, нема ни Новице“.

Анђа Вучковић

О Краљевићевом ослобађању и бјекству Скоко наводи сљедеће: „Не могавши да слуша јауке који су, с времена на време, допирали из избе, домаћица куће Анђа Вучковић, мајка гардијског поручника Душана Вучковића, храбра и сензибилна жена - искористивши прилику док је Мићо Алексић петљао нешто око опанака - сишла је у избу и рекла стражару да долазе Италијани, и да брзо трчи на брдо да види докле су стигли. Стражар се, будући да је Анђа била мајка његовог команданта батаљона, без поговора упутио уз то брдо. Анђа је искористила тај тренутак, и одвезала др Новицу Краљевића и помогла му да побјегне. Ту дубоку људску солидарност са недужним српским мучеником, Анђа ће касније платити главом“.

Др Новица Краљевић бјежећи од комунистичких џелата долази у мјесто Граб, гдје га хапсе припадници „Оружничке постаје Граб“. Његово хапшење посебно је обрадовало усташку власт, која му је због његових активности мјесецима радила о глави. То се види и из извјештаја „Оружничког крилног заповједништва Билећа“ у коме се радосно истиче да је „03.11. у 06.00 сати изјутра ухићен у кругу Оружничке постаје Граб - Зупци др Новица Краљевић, (и додаје да је) уз Чеда Милића, професора Бубрешка и генерала (пуковника) Баја Станишића - ријеч о најистакнутијем вођи устанка гркоисточњака источне Херцеговине против Независне Државе Хрватске. Уз ову оптужбу додаје се да је Краљевић писао меморандум - и то папи Пију XII и Бениту Мусолинију, тражећи од њих да спријече геноцид над српским народом у НДХ; да је молио гувернера Далмације Ђузепеа Бастијанинија и префекта которске провинције Франка Скаселатија да италијанске трупе изврше реокупацију Херцеговине; да је аутор познатог летка СРПСКОМ НАРОДУ ГРАДОВА И СЕЛА, итд.“ (Скоко)

Ко се тада заузео за ослобађање др Новице Краљевића из затвора на Грабу није познато. Могуће је да су то били Италијани, на иницијативу националних првака. Усташе би га најрадије ликвидирале, али с обзиром да се радило о истакнутој и познатој личности, његово убиство не би прошло незапажено и вјероватно би погоршало односе са Италијанима.

Занимљиво је да су скоро исте оптужнице према др Новици Краљевићу имали и комунисти - партизани и усташе, оптужујући га за исте „гријехове“. Партизани су додали још и оптужбе  да се заузимао за ослобађање из которског затвора др Обрада Новаковића, бившег предсједника Среског суда у Требињу, као и да је вршио пропагандну дјелатност у корист Равногорског покрета Драже Михаиловића.

andja i dusan Анђа и Душан Вучковић

О Анђи Вучковић, Јоле Мерћеп говори следеће: То је мајка јунака, Душана Вучковића. Рођена је у селу Спаићи, Зупци. У браку са Радом Вучковићем, родила је четверо дјеце, Митру - 1904, Луку - 1907, Видака 1910. и Душана 1912. године. Супруга је Раду, родољубу и учеснику Балканских ратова 1912-1913. године, кога су објесили Аустријанци 27. августа 1914. године у Требињу. Приликом његовог вјешања, остале су запамћене његове ријечи: „Није ми жао што умирем, али ми  је жао што не дочеках да видим гдје ће бити граница моје отаџбине Србије“.Његовој супрузи Анђи шуцкори су одузели све што је имала, поштедјели су јој само голи живот. Остала је без игдје ичега, са двоје дјеце у наручју и трећим у утроби. Посмрче које је рођено три мјесеца послије очеве смрти био је Душан Вучковић.

Послије ослобађања др Новице Краљевића, дошло је до велике свађе између Душана Вучковића (био је тада још командир устаничке чете) и Мића Алексића, Стева Братића, Спасоја Спаића и Јована Ратковића, који су тврдили да је његова мајка Анђа пустила др Новицу Краљевића да побјегне. Пошто ипак за то није било чистих доказа, Душан је и даље остао командир чете. Душан се стално противио ставовима комуниста и њиховим поступцима. То је вријеме пријеких комунистичких убистава људи, без пресуде и икаквог разлога: по Ластви, Зупцима и другим крајевима Требиња.

Када је сазнао да је на списку за ликвидацију, Душан са групом истомишљеника: братом Видаком, Радованом Пејановићем и још десетак Зупчана одлази у Требиње. Он и његова група напушта тзв. устанике и оснива ЈВуО - батаљон са штабом у селу Ђедићи у Требињској шуми. Комунисти настављају са убијањем недужних људи. Ударници из „ударних чета“ нису поштедјели не само његову кућу и имовину, него ни његову мајку Анђу. Имовину су опљачкали, кућу запалили, а мајку Анђу стријељали на кућном прагу.

Душан Вучковић, гардијски поручник, постаће четнички командант батаљона и љути непријатељ партизана све до своје смрти. Четници или ЈВуО (Југословенска војска у отаџбини) почетком љета 1942. предузимају офанзиву са циљем протјеривања и хапшења комуниста у Требињском срезу. Успјешно су извели ову акцију и том приликом похватали су скоро све истакнуте комунисте, који су окрвавили руке крвљу свог српског народа. Они су били затворени у више затвора на подручју Требиња.

„Сачувајте њене руке које су ми живот спасиле“

О начину на који је убијена Анђа Вучковић постоји више теорија. Професор Петар Бубрешко у књизи „Задушно слово“ наводи да су је „комунисти заклали 1942. године“, док се из више извора може закључити да је Анђа Вучковић стријељана на кућном прагу.

Комунисти говоре да је то био „несрећан случај“. Ипак, да ли је тако било? У вези са тим убиством Мерћеп наводи пресуду која је донијета прије стријељања. У њој је писало да се осуђује на смрт, зато што је родила синове Душана и Видака, који се налазе у четницима и Луку који је као официр краљеве војске био у заробљеништву. Такође је у пресуди наведено да је одвезала (ослободила) угледног предратног интелектуалца Новицу Краљевића, кога су партизани заробили када је прелазио преко Зубаца према Требињу.

Њен убица био је замјеник командира „ударне чете“ које су, између осталог, биле задужене и за такве ликвидације. Њихов састав чинили су спремнији и војно обученији војници, и због тога је тешко повјеровати да је то био „несрећан случај“.

sahrana andje vuckovic Сахрана Анђе Вучковић

Неколико мјесеци Анђа је била сахрањена у врту иза куће, у плитком гробу, а затим је њено тијело пренесено у мјесно гробље. То се десило послије протјеривања партизана из Херцеговине ка Босни (почетак љета 1942).

Као и у другим случајевима, и овдје су Италијани помогли приликом ексхумације и сахране. Био је велики скуп народа. Према причи очевидаца, том чину присуствовао је и др Новица Краљевић. Он је тада одржао говор који је гануо све присутне, гдје је између осталог казао: „Сачувајте њене руке које су ми живот спасиле“ и замолио да се њено тијело пажљиво пренесе, јер је било у фази распадања.

Послије ослобођења требињског краја од комуниста четници предузимају акције да се побијени изваде из јама и масовних гробница. Приликом ексхумација, доводили би на мјеста злочина претходно похватане комунисте, које су теретили да су руке упрљали братском крвљу, и натјерали би их да откопавају гробнице и ваде тијела убијених.

Такав један догађај описује Мина Спаић - Ковачевић у књизи „Либера, виа, виа“. Њу и друге похапшене комунистичке вође и присталице доводе камионима до школе у мјесту Тули. Сазван је велики народни збор, на коме је држао говор Душан Вучковић. Осим њега ту су били и његов брат Видак и Милош Риђешић, Душанов замјеник.

Ухапшеницима су наредили да откопају масовну гробницу у коју су партизани раније побили и бацили више својих неистомишљеника априла 1942. године. Комунисти „ударници“ су  на том мјесту убили седам људи: Јована Даниловића, свештеника из Придвораца, Тривка Пејановића и његовог сина Марка из Рапти, Радована Томовића из Нецвјећа, Јована Брковића из Нецвјећа, Ђура Курајицу, жандарма и Стојана Курајицу, обојицу из села Куња Главица. Стријељано је и пет жена: Петра Мијановић из села Коњско, Мила Гудељ из Орашја, Драга Вукаловић из Богојевић Села, Анђа Климовић из Куње Главице и Анђа Спаић из села Граб (Скоко).

Окупљени народ је викао: „Убице! Убице!“. Док су откопавали гробницу и вадили полураспаднуте лешеве жртава, народ их је пљувао, ударао, гађао камењем. Ту су били присутни и два италијанска официра и један војник, који су дошли аутомобилом из Требиња.

И Гојко Ратковић, партизан, радник, првоборац, замјеник командира „Ударне чете“, убица Анђе Вучковић, заробљен је и затворен у четнички затвор у касарни на Грабу.

У ћелију у којој је био са другим заробљеницима улази Душан Вучковић у пратњи двојице стражара.И Душан има браду, шубару с четничким амблемом, разне гајтане по прсима и пиштољ о опасачу. Без ријечи прешао је погледом по ћелији. Пришао је Гојку и свом снагом га ошамарио уз псовку и вику: „Ти си, кучкин сине, убио моју мајку“. Гојко се од јаког шамара мало затетурао, али је остао на ногама. Сасвим мирно, гласно је потврдио: „Јесам!“ Вучковић је без ријечи напустио нашу ћелију...Гојко нам је тихо и јасно испричао како се то догодило: „Нијесам ја за то, другови, да се стара жена убије зато што псује и виче на нас. Хтио сам је мало уплашити, да би престала да виче. Али десило се, нехотице да је била погођена. Потврдио сам му то. Шта да кријем. То се зна. Свеједно ме чека смрт, раније или касније“. (Мина Ковачевић)

Ратковић је стријељан на Моску 1942. године.

Обрачун са „петоколонашима“, убиство Новичиног брата Гаја

Гајо Краљевић био је рођени брат др Новице Краљевића. Живио је у свом селу Цицина у Требињској шуми и у  свом крају истицао се као добар домаћин и поштен човјек. За његову смрт разлог може бити само то што је брат др Новице Краљевића.

Средином јануара 1942. у Ластви је Оперативни штаб за Херцеговину донио одлуку да се формира Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.

Локално руководство Шуме требињске тражи да се пошаље једна „ударна јединица“ за ликвидацију „пете колоне“ у селима: Цицина, Ђедићи, Добромани, Кучићи, Локвице, Крњевићи.

Оперативни штаб шаље једну комбиновану чету из састава Бањско-вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, пол.ком. Мато Килибарда). Њој се додјељује један вод Зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Са том четом у народу познатој као „казнена експедиција“ био је и замјеник политичког комесара херцеговачко-црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда. Тој чети придружују се и „казнена експедиција“ Димитрија Булајића, која је такве „послове“ недавно одрадила у Љубомиру (Радачки бријег), као и дијелови Шумске партизанске чете.

Ноћу 5. на 6. фебруар 1942. године у поменутим селима хапсе 13 људи, који нису били наоружани нити су пружали било какав отпор. Одводе их у сједиште Оперативног штаба у Ластву, гдје од 13 људи убијају осморицу, одлуком пријеког војног суда Оперативног штаба (Саве Ковачевића) за Херцеговину.

Стријељање је извршено одмах. Постоје мишљења да нису стријељани, већ убијени на  најсвирепије начине. Били су оптужени због „петоколонашке и шпијунске активности“.

Тада су у Ластви стријељани: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње) и његов малољетни син Лазар Башић, ученик петог разреда требињске гимназије. Петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана.

Ови невини људи, убијени су од стране комуниста - партизана без икаквог разлога, нису били припадници било какве војне формације. За њихову смрт, била је довољна само претпоставка да су као угледни домаћини - одани свом народу, православној вјери и српској традицији - били опасност за „револуцију“.

Након убиства, жртве  су закопане прво у Ластви. Послије пораза комуниста и доласком четника (ЈВуО) на власт, др Новица Краљевић организовао је пренос стријељаних комунистичких жртава из Ластве у мјесно гробље код цркве Свете Варваре у село Ђедиће, гдје су несрећници поново сахрањени.

pejanovic sa italijanskim oficirom Италијани помагали ексхумације комунистичких жртава (Радован Пејановић, командант Требињског среза ЈВуО, са италијанским официром)

У преносу убијених, учествовали су и њихови ближи рођаци Краљевићи из Цицине. Пошто је прошло око пола године (љето 1942.), лешеви су били већ у поодмаклој фази распадања. Гробови су били обиљежени бројевима, које је родбина запамтила приликом каснијег преноса у породичне гробнице.

По убиству брата Гаја, Новица Краљевић постаје велики противник комуниста и потпуно се посвећује четничком (равногорском) покрету, у коме је био на дужности шефа пропагандног одсјека Требињског корпуса ЈВуО.

По распаду партизанског покрета у Херцеговини њихови борци масовно прилазе четницима, док су скоро сви комунистички прваци похапшени. Већина њих је и стријељана након оптужби за злочине почињене над сопственим народом. У вези са таквом казненом праксом и Новицу Краљевића су касније оптуживали за реваншизам.

Претходно, четници су заробљене комунисте натјерали да ваде из јама или да ископају из масовних гробница жртве које су побили по Шуми и Површи. Италијани су камионима превозили жртве до Ђедића. Оптужени за убиства били су приморани да присуствују тим сахранама.

Контраверзе око убиства др Новице Краљевића

О убиству и смрти др Новице Краљевића у литератури је наведено доста контроверзних података и закључака. Остављена је могућност да га је ликвидирала „тројка“ једне или друге стране.

Ипак, истине ради, постоје у великој мјери поуздани подаци који говоре о детаљима убиства др Новице Краљевића, како из сазнања породице, тако и из књиге Јола М. Мерћепа „Жртве комунистичког терора у требињском крају“.

Да се убудуће не би остављало мјеста сличним недоумицама и доносили погрешни закључци, навешћемо имена оних који су према поменутим изворима били виновници тог кукавичког чина. Сви они били су припадници комунистичког - партизанског покрета. Неки од њих послије рата награђени су руководећим мјестима у „новом социјалистичком друштву“.

Контраверзе око убиства др Новице Краљевића посљедица су неоспорне чињенице, коју потврђују хроничари са „обје стране“ историје: да је овај истакнути интелектулац и национални првак - својим залагањем за спас српског народа Херцеговине, путевима које је бирао у тој мисији, те гласом који је уживао међу својим народом - стекао и бројне непријатеље. Њихово непријатељство било је различитог основа.

Усташе су га доживљавале као главну препреку за остварење својих крволочних намјера према српском становништву.

Партизанима - комунистима био је једна од главних мета за ликвидацију, јер је као водећи и најобразованији национални првак у свом крају био главна сметња за остварење циљева „револуције“ и насилног преузимања власти.

1933 i kasnije Двије фотографије др Краљевића: из 1933. и времена послије

Потврда томе је и „Децембарски проглас руководства НОП - а за Херцеговину“ 1941. године , у којем се „позивају партизански борци да немилосрдно убијају шпијуне и петоколонашке издајнике“ (!). Била је то, уствари, објава братоубилачког рата, која се ничим не може правдати нити рационално објаснити.

Са друге стране, Новица је имао несугласице и са водећим људима Равногорског покрета на подручју источне БиХ и Далмације, првенствено са Доброславом Јевђевићем и Петром Баћовићем.

Карактерне особине, образовање и остварење активности на спашавању српског народа, чиниле су га супериорним у односу на наведену двојицу. Исто тако, једни другима они су били и конкуренција на истакнута мјеста у покрету. Из тог разлога, смрт др Краљевића не би наишла на претјерано жаљење ни у сопственим редовима.

Због конфронтација са Јевђевићем и Баћовићем, др Новица Краљевић није присуствовао сахрани жртава партизанског терора на Радачком бријегу у Љубомиру, 26. септембра 1942. године, јер су ту била присутна поменута двојица. На тој сахрани био је блиски пријатељ др Новице Краљевића, професор Петар Бубрешко.

Пратилац

Др Новица Краљевић, као водећи идеолог националног покрета, био је активан у раду на скоро цијелом подручју требињског среза. Његове активности биле су усмјерене да се српском становништву објасни ситуација и тренутно стање у окупираној земљи и свијету, као и узроке и посљедице устанка уопште. Исто тако требало је појаснити улогу Италијана и однос према њима. Као један од најистакнутијих интелектуалаца, Новица је био најбоље упућен у општу ситуацију, и свакако био најбоља личност да то пренесе народу.

Послије обиласка мјеста у Требињској шуми, Новица креће да одржи састанке са народом Требињских брда и Љубомира. Прво одлази на подручје Требињских брда, у село Власаче. Ту долази у кућу Грујичића, са намјером да се састане са организаторима устанка тога краја.

Др Краљевић је по природи био храбар човјек. Људи из његовог окружења, свјесни да се ради о истакнутој личности, као и да за непријатеље равногорског покрета представља мету за ликвидацију, више пута га упозоравају да је опасно кретати се по терену без оружане пратње. То подручје било је прилично несигурно, јер су на њему постојале заостале комунистичке групе „илегалаца“, па су стога ова упозорења била оправдана. Све до тада, идући по врлетима Херцеговине, др Новица Краљевић није био наоружан. Приликом боравка у кући Грујичића у Власачама пристаје да му се додијели оружана пратња. За пратњу одабира Новака (Ристовог) Грујичића, говорећи: „Мене ће мој имењак да прати“. Новак пристаје, не слутећи шта га очекује на том путу.

Грујичић (Риста) Новак рођен је 1922. године у селу Власаче. Као млад укључује се у општенародни отпор против окупатора.

Смрт на Пребилу

У сриједу, 28. октобра 1942, др Новица Краљевић кренуо  је са својим оданим пратиоцем Новаком Грујичићем из села Гркаваца према Љубомиру да разговара са народом.

Знајући за трасу пута којим је др Краљевић ишао, комунистичка група задужена за његову ликвидацију поставља засједу на мјесту (брду) Пребило у Љубомиру.

Главни циљ био им је др Новица Краљевић. Групу су чинили локални комунистички оријентисани устаници. Јоле М. Мерћеп у својој књизи наводи њихова имена: Мирко Крунић, Гашо Чечур, Јово Гркавац и Лука Поповац. Према сазнањима породице ту групу су чинили: Гашо и Обрад Чечур, Мирко Крунић, Крсто Дабовић, Јово Гркавац и Мићо Алексић.

Приближавајући се превоју на брду Пребилу, послије кога би се домогли равнице, наилазе на постављену засједу. Када је на њих отворена пушчана паљба, долази до блиске борбе у којој су и др Краљевић и млади Грујичић тешко рањени.

Они који су кукавички убили др Краљевића и Новака Грујичића касније су и јавно говорили како се све одиграло. Наводно су најприје позивали Грујичића да се преда, да му неће ништа учинити. Грујичић је знао да им не може вјеровати јер се радило о људима који су већ окрвавили руке крвљу сопственог народа. Овај двадесетогодишњи честити младић, иако тешко рањен, одбија ту њихову понуду и остаје уз др Краљевића, радније бирајући да жртвује свој млади живот него да га рањеног остави и изда. Борба је трајала све док Краљевићу и Грујичићу није нестало муниције. Убице су испричале да се др Новица Краљевић бранио каменицама када му  је нестало муниције. Посљедњу бомбу намијенио је себи, како не би жив пао непријатељима у руке...

Др Новица Краљевић сахрањен је код цркве свете Варваре у селу Ђедићи. На његовој сахрани, између осталих, говор је одржао поручник Владо Милојевић, командант Требињске бригаде ЈВуО.

Новак Грујичић сахрањен је у породичну гробницу у гробљу Петковица у селу Власаче, 1942. године.

О др Новици Краљевићу „задушно слово“ дао је у својој истоименој књизи професор Петар Бубрешко, његов блиски пријатељ још са студија из Париза и Сорбоне, касније сарадник и саборац у Требињској бригади и Требињском корпусу ЈВуО.

grob NK Породична гробница у Ђедићима

„Олујне нарави, ријетке храбрости и још рјеђе бистрине, Краљевић је све до судњег дана сагоријевао у једном невиђеном револуционарном подухвату. У ратном вртлогу одмах је ступио у редове Требињске четничке бригаде под командом Влада Милојевића. У антикомунистичкој активности кроз громку ријеч, живу и писану, жигосао је насртај фашиста, змијски црвени тоталитаризам, убједљиво бранио демократију. И указивао на славну српску прошлост и неизвјесну будућност под ударцима уортачене тираније. Змајевито је јездио од села до села кроз кршевиту Херцеговину са пратиоцем Грујичићем из села Загоре. Сва упозорења да је опасност неминовна нису обесхрабрила Краљевића у његовој борачкој ревности. У свом херојском прегнућу пао је са саборцем, убијен недалеко од Љубомира, гдје су их партизани мучки сачекали из засједе. Сахрањен је у свом родном селу, одакле је соколски излетио.

Успјеси у академском свијету у земљи и у иностранству обезбијеђивали су Краљевићу ведру будућност. Али рат је убрзо пореметио планове темељито засноване и устријемљене ка животном тријумфу. Силом прилика настао је коријенит преображај у његовом животу: од младог даровитог научника, постао је неустрашиви равногорски идеолог, који је задивио и задужио Српство у свом косовском прегалаштву...

Херојски подвиг са жигом „велеиздаје“

За свог живота који је трајао свега 35 година, др Новица Краљевић урадио је пуно и на пољу науке и као родољуб, спашавајући свој српски народ од истребљења у Другом свјетском рату. Краљевић се, као најистакнутији херцеговачки интелектуалац, обратио италијанским државним ауторитетима, покушавајући да у једној безнадежној ситуацији помогне свом опасно угроженом народу, не устручавајући се ни од властитог понижавања и мољења поробљивачима властите земље.

Јер, када је требало зауставити покоље какве историја свијета није забиљежила, сва средства била су дозвољена. Захваљујући њему и професору Бубрешку, спашено је пуно људи од усташког покоља. Сачувана архивска грађа свједочи да је италијански окупатор спријечио усташку „видовданску акцију“. Поставља се питање да ли би до заустављања покоља дошло да су српски интелектуалци сједали „скрштених руку“ и избјегавали ризик да буду оквалификовани као „сарадници окупатора“ и „издајници“.

Др Новица Краљевић упустио се у тај ризик и ту храброст платио својим животом. Његово убиство није извршено у Ластви фебруара 1942, како је планирало комунистичко руководство, захваљујући првенствено храбрости и честитости Анђе Вучковић, већ десетак мјесеци касније на Љубомиру у кукавичкој, каинској засједи постављеној од стране локалних комуниста.

Др Новица Краљевић био је личност која заслужује свако поштовање. Принио је велику жртву на олтар свог народа и Отаџбине, спашавајући га из крвавих и вјечно гладних усташких чељусти, и у тој жртви заложио је и свој углед и, нажалост, свој живот. Овај истински патриота заслужује да га се сјећају и спомињу будуће српске генерације. Његово држање у једном тешком времену било је херојско, како би га требало и посматрати са становишта српског народа. Нажалост, у прошлости, генерације су славиле оцеубице и шверцере као „народне хероје“, док су родољуби српског народа попут др Краљевића, у том времену наглавачке окренутих вриједности, проглашавани за „издајнике и сараднике окупатора“.

Велики пјесник и филозоф Његош рече: „Вријеме је мајсторско решето, рашчистиће оно ове ствари“. Прије или касније свако покаже своје право лице.

potomci Потомци испред Новичине родне куће: Унук Гаја Краљевића са дјецом

Иако је комунистичко руководство на све начине настојало да затре и потпуно уништи породицу др Новице Краљевића и његовог брата Гаја, то се, срећом, није догодило. Данас, ова честита и племенита породица има своје насљеднике. Иако др Новица Краљевић није засновао своју породицу, од његовог, у Ластви убијеног, брата Гаја остала су дјеца. Гајо је имао четворо дјеце: Васа, Милоша, Зору и Милојку. Његов син Васо - сина Гаја и кћер Весну. Гајо данас има троје дјеце: Васа, Јелену и Александра.

И у вријеме комунизма, Краљевићи су се са поносом сјећали својих мученички страдалих предака и уз дужно поштовање односили се према њиховој жртви, датој за свој српски народ. Гајо (Васов) Краљевић, из поштовања према своме дједу Новици, уписао је студиј права и завршио га одличним успјехом, иако је, како каже, више интересовања имао за медицину.

Иако је данас тешко говорити о том страшном и страдалном времену Другог свјетског рата, намјера нам је скренути пажњу на личности као што је др Новица Краљевић, као и на догађаје у којима је учествовао и околности у којима је живио. Сличних људских судбина из тог времена има и превише. У вријеме комунизма све о „другој страни“ било je забрањено и плански сакривено (уништено). Ћутање и заборав и данас само одобравају, нажалост, још званичну „причу побједника“, стварајући лажну и погрешну слику о родољубима - изузетним људима, који су својим дјелима и жртвама задужили свој српски народ.

Аутор: Милан Путица
Кориштена литература:

Саво Скоко КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО I и II дио, Београд, 2000.

ХЕРЦЕГОВИНА У НОБ III дио, Београд, 1986.

Јоле М. Мерћеп ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА У ТРЕБИЊСКОМ КРАЈУ, Београд,  2008.

Петар Бубрешко ЗАДУШНО СЛОВО, Крагујевац, 2003.

Мина Спаић-Ковачевић LIBERA, VIA, VIA, Загреб, 1980.

Новица Краљевић ТЕОРИЈСКИ ДОМЕТ ПОМЈЕРАЊА ПРАВА ПРЕМА СОЦИОЛОГИЈИ, репринт издање, Београд, 2004.

ДРУГА ДАЛМАТИНСКА БРИГАДА – СЈЕЋАЊА БОРАЦА, Сплит, 1989.

Исмет Садовић ТРЕБИЊЕ И ТРЕБИЊЦИ 1935 – 1945, Ебелтофт, 1997.

Вељко Герун УСТАНИЧКИ ДАНИ У ШУМИ ТРЕБИЊСКОЈ

Изјава Милосава Мића Алексића дата ИНСТИТУТУ ЗА РАДНИЧКИ ПОКРЕТ, Сарајево, 1969.

Драган Ковач ПИСМО ПАПИ, Просвјета – Билећа, 2015.

ДИО ПОДАТАКА И ФОТОГРАФИЈА КОРИШТЕНИХ У ТЕКСТУ ДАЛА ЈЕ БЛИЖА РОДБИНА ДР НОВИЦЕ КРАЉЕВИЋА