На помен да ћемо интервјуисати Ђура Вујовића, многи рекоше: „Дивни наставник физичког!“ У три ријечи стала је сва топлина и све што је за нас у школи „Јован Јовановић Змај“ био наш наставник. Извео је 40 генерација ђака и памти готово сваког ученика. Ни ми нисмо заборавили њега. Сваки сусрет пропраћен је осмијехом и срдачним поздравом, у знак сјећања на дивне дане дјетињства и незаборавне часове физичког васпитања.
„Веома сам био везан за школу. Тако је остало и сваки дан се сјетим свих. Кад год се сретнем са бившим ђацима увијек се једни другима јавимо и подсјете ме на лијепе дане. Нема ниједан лош тренутак да памтим, а како би и био кад су то све била дјеца!“
Овим ријечима отпочиње наш разговор овај, по много чему јединствени професор физичког васпитања у Требињу, који је цијели радни вијек провео у основној школи у Бреговима. Генерације ђака усмјеравао је ка физичкој активности и спорту. Био први који је многе инспирисао да се окушају у неком клубу, озбиљно посвете и постану успјешни спортисти.
„Највећим успјехом и задовољством сматрам када видим свог ученика да је физички активан. Небитно да ли озбиљно или рекреативно тренира. Увијек сам објашњавао значај физичке активности. Има и доста ђака који су у спорту били успјешни, неки су играли у требињским клубовима, а неки и у иностранству. Најбитније ми је када знам да су усвојили моје препоруке да воде здрав живот“, каже, и сада исти онакав каквог га памтимо, са неком ведрином и благошћу, стрпљивошћу и поучношћу, врлинама којима је тако лако знао да допре до сваког ученика.
Због свега тога, почетком ове године нашао се међу седам заслужних просвјетних радника из Требиња којима је уручена Светосавска награда. Градска управа Требиње награду додјељује за допринос квалитетном образовању и васпитању, унапређивању васпитно – образовне праксе и развоју научних достигнућа у области образовања у Требињу. Наш наставник, одвећ у пензији, каже да га је признање гануло и изненадило.
„Нисам очекивао Светосавску награду. То је за мене велико признање! Да нисам странац у свом граду. Искрено, дирнуло ме и обрадовало. Колектив са којим сам радио био је фантастичан, односи међу људима одлични. У суштини, дјеца су нас јако повезивала. Највећа награда ми је што са ученицима и колегама и сада могу да попричам и да будемо људи једни према другима“, емотивно нам рече онај, који је свој посао обављао са љубављу и ентузијазмом, пожртвовано, односећи се са фином мјером према свакоме па с тога и заслужио ово изузетно признање.
Иако у пензији и сада је у одличној форми. Спортиста у души заувијек. Одрастао је у Џивару, данас Петрово поље, и сјећа се да је као дијете вјечито трчао некуд, играо фудбал, кошарку и рукомет. Ништа га није могло спријечити, смије се, да промијени одлуку приликом избора студија.
„Кад сам одлучио да упишем Факултет за физичку културу, сматрало се тада да овакве студије нису адекватне. Био сам упоран и кренуо спортским путем. Волио сам сваки спорт! Прво сам у Никшићу завршио двије године на Наставничком факултету, а потом четири на Факултету за физичку културу у Сарајеву. Запослио сам се у Требињу и у школи у Бреговима остао читав живот“.
Цијелог себе наставник Ђуро дао је дјеци. Истовремено, никада се није одрекао спортских активности. Не само у школи, кроз спортске секције и такмичења, него и на бројним маратонима, полумаратонима, уличним тркама, кросевима по којима је у Требињу одавно познат. Спорт је за њега живот. Први је требињски маратонац и свеукупно, до данас је истрчао више од 60 маратона и полумаратона.
„Покрет маратона кренуо је из Америке и на наше просторе дошао прво у Словенију и Хрватску, тек касније у БиХ и Србију. Први пут сам трчао Кумровачки, а затим Патрија маратон у Приједору. Кад се развио у Србији, годинама заредом сам ишао у Београд и Нови Сад. У Београду сам догурао до близу 30 полумаратона. Учествовао сам и на многим уличним тркама у Никшићу, Подгорици, Мостару, Дубровнику... свуда!“
Посљедњи полумаратон истрчао је у прољеће 2018. године у Београду. Епидемија корона вируса спријечила је одржавање нових. А да је до њега, с осмијехом каже, и сада би учествовао.
„Баш ми недостаје. Волио бих бар да прошетам, протрчим лагано, да уживам. То и јесте суштина маратона и полумаратона, да истрајете. Сваки сам истрчао и у томе је циљ. Нико вас не јури, не завиди вам, нико вам неће приговорити, важно је да почнете и да завршите. Можете да шетате, трчите, све полако, нађете друштво да причате. Маратона сам истрчао више од 20, захтјеван је, напоран, док полумаратон дође као релаксација. Много су захтјевније уличне трке, то је права лудница!“
Од свог првог маратона у Хрватској до данас Ђуро је трчао свуда широм бивше Југославије, а и шире. Упознао многе људе и стекао пријатеље, што му је уз истрајност да се дође до циља, каже, посебно драгоцјено.
„Свуда имам пријатеље и то ми пуно значи. На свакој стази упознао сам некога. Сви, као и ја, трче без интереса. Једина љубав и оно што нас све повезује је спорт. Кад су Грци направили стадион у Делфима на улазу су написали отприлике овако: „Провјери себе“. И заиста, драж трчања је да провјерим и побиједим себе“, прича нам овај требињски маратонац, који је више пута истрчао 21 полумаратонски и 42 маратонска километра.
Изузев по маратонима, немјерљивом педагошком доприносу, памтимо га и као једног од оснивача „Атлетског клуба Џивар“, односно од рата на овамо „Атлетског клуба Леотар“. Сав предан спорту, присјећа се 1973. године, без атлетске стазе, али са првим требињским првенством у кросу БиХ и званичним почетком рада овог клуба.
„За организацију тог првенства у Џивару помогао нам је Атлетски савез БиХ. Био је то доживљај! У Џивар је дошло много људи, чак и познатих имена, попут Сеада Конда, најбољег босанскохерцеговачког атлетичара свих времена. Крос је у Требињу тада одржан први пут. Уз такмичарски карактер, могло се и рекреативно трчати јер ова дисциплина има за циљ да се дјеца полако уводе у спорт, без сувишног оптерећења. Крос се одржавао једном годишње и за поједине је био добра база као припрема за јача такмичења широм тадашње Југославије“.
Сама идеја о оснивању клуба, како нам прича, била је на приједлог Пера Аничића, који је са Ђуром и Јовицом Вујадиновићем покренуо цијелу замисао.
„Већ у то вријеме ја сам трчао и Перо ме питао да у Џивару оснујемо Атлетски клуб. Нисам вјеровао да можемо. Иначе, некада су се по селима одржавале сеоске партизанске игре, а много раније дјеловало је „Соколско друштво“, сјајна организација. Одржали су 1921. године Соколски слет под Платанима, а постојале су и Соколске чете на Зупцима, у Џивару, на Љубомиру ... Са доласком комунизма, „Соколско друштво“ преименовано је у „Друштво тјелесног васпитања ДТГ Партизан“. Одржавала су се разна такмичења у атлетским дисциплинама, а учествовало по 50, 60 екипа. Два пута смо побједили на нивоу БИХ. Пошто смо освајали резултате, Пера је то понукало да оснујемо Атлетски клуб што смо на крају и успјели. То је био велики дан за Џивар, одједном се сјатио народ, пуна сала, свечано проглашење оснивања клуба“, присјећа се овај вјечити спортиста величанствених почетака једне историје у Требињу, која под именом „Атлетски клуб Леотар“ и данас траје.
Као зачетник тркачких пруга у Требињу још од седамдесет и неке, највише га радује што је у граду под Леотаром све више оних сличних њему, како међу младима, тако и међу времешнијим Требињцима. Једина жал му је што његов град нема свој маратон или барем полумаратон.
„Некада сам у Требињу био први, дуго и једини који је трчао, а сад имамо доста њих и то је лијепо, радује ме. Жао ми је што нема више афинитета да се покрене нека озбиљна маратонска прича овдје јер готово сви градови нешто слично имају. Једном смо одржали требињски маратон кроз Засад поље. Залагали смо се, али све је на томе остало. Нека то млади сада ураде, кад их има довољно који трче“.
За своје заслуге Ђуро Вујовић добио је Златну плакету за животно дјело Града Требиња и много награда, признања и захвалница од бројних спортских клубова и удружења. Од свега што је дао другима и добио заузврат, за себе је оставио радост спознаје да је спортски активан и у седмој деценији живота.
„И даље волим да потрчим. Без тога не могу. На селу живим и чим изађем из куће ја сам на стази! Када бих опет почињао све бих исто урадио!“
Доживљаји за памћење
„Крајем осамдесетих година трчао сам ноћну трку у Вараждину. Почињала је кад откуца поноћ. Температура ваздуха износила је 18 степени испод нуле. Искупило се неколико хиљада људи да гледа а скупа су трчали и мушкарци и жене. Трчећи по мраку одједном видим да сам утрчао у споредну улицу, скренуо са трасе, скоро залутао. Успио сам да се вратим назад и стигнем до циља. Фантастично, другачије много него по дану, прави доживљај! Посебно памтим и маратон у Будимпешти, од прије неких двадесет година. Задивљујуће је било трчати 42 километра преко мостова! Иначе, на сваком јачем маратону па и овом, учесници добију чип за мјерење времена и других битних ствари. По утрчавању на стадион, након пет сати трчања, чујем повике „Браво Ђуро!“ У том тренутку ништа ми није било јасно, а заправо је тако организовано да се преко чипа објави име како би гледаоци скандирали и поздрављали сваког такмичара. Величанствено искуство!“
Са сплава на маратон
„Београдски маратон један је од најјачих на Балкану. Ту се оцјењује дужина стазе, колико је такмичара кренуло, колико завршило трку, је ли стаза равна, монотона. Сврстава се у десет најбољих маратона на свијету! Сви учесници добију медаљу и диплому. Сваки маратон и полумаратон за мене су доживљај, али београдски је посебан. У том граду имам фамилију и пријатеље, и са свима се видим. То буду предивни дани. Задњих 15 година скупа идемо Здравко Мркоња, Нешо Пејановић и ја. Редовно нас у Београду дочека пријатељ који држи сплав, обавезно свратимо код њега и затрајемо. Једном смо право са сплава отишли на маратон! И што је занимљиво, сваки пут кажемо да нећемо никад више, а онда опет све поновимо!“
