Седам година требињске салсе: Плес који спаја људе и укида границе

ТРЕБИЊЕ │ Када је прије седам година у Плесном клубу „Марис“ почела са радом школа салсе, мало је ко слутио да ће овај латиноамерички плес за велики број Требињаца постати много више од хобија - занесењаштво које отвара нове и другачије димензије животу, страст која спаја људе и шири пријатељство, руши предрасуде и укида границе међу градовима, народима, политикама, државама...

Све је и овог пута почело од Славише Средановића, инструтора плеса и оснивача требињског плесног клуба, који је већ тада регионални феномен – салсу одлучио да доведе и у Требиње.

Салса лако и неопозиво „улази под кожу“ свима којима сензуални и заносни афро-карибски ритмови барем једном покрену тијело. Кроз школу салсе је протеклих година прошло више од стотину Требињки и Требињаца. Нове генерације мијењале би оне који би одлазили на студије или би им породични живот одредио другачије приоритете, али и једни и други остајали би уз салсу, ако ништа - оно кроз стечена нова пријатељства, успомене на дружења, журке и путовања.

Славиша истиче да су врата школе свима отворена, да најмлађи полазници школе имају свега три и по године, а да је међу њиховим члановима била и бака од 70 љета.

„Није водила много рачуна о ритму, али је ту јер воли музику и плес. Кад је једном приликом бака плесала, сугерсао сам јој, онако стидљиво, да њен плес баш и није у ритму, а она ми је одговорила - знам, али ми је дивно. Најдражи су ми ти чланови који дођу без комплекса, без обзира на своје способности и вјештину, а који су ту - јер им је дивно“, прича Славиша за Радио Требиње.

Због овога салса и носи епитет друштвеног плеса – музика, ритам и добра забава повезују жене и мушкарце, људе разних животних доби, различитих образовања, занимања и друштвених слојева, а на часовима нема конкуренције, нико није оптерећен успјехом, једни другима помажу, а покаткад - и инструктори уче од својих ученика.

Посебна прича су салса журке које су у требињском случају одавно постале и „прекогранични“ феномен. Салса је успоставила мостове и тамо гдје политика није знала или није хтјела. Сарадњом плесних клубова „Мигадо“ из Никшића, требињског „Мариса“, „Ритмо де салса“ из Дубровника и „Бајамо салса“ из Херцег Новог, заљубљеници у овај плес друже се готово сваког викенда на салса забавама, које се организују у неком од ових града. Као гости на журкама наврате и плесачи из Подгорице, Будве, Сплита, Задра, Осијека...

„Плес брише све граница. Уз њега заборављамо све препреке и баријере из прошлости. О томе се на нашим забавама и не прича. Акценат је искључиво на дружењу, музици, плесу и доброј енергији. Сви носе лијепа искуства са тих журки и оне су заиста један нови и лијеп садржај у овим градовима“, каже љекар Саша Борјан, који је салсу научио још у вријеме студија, а данас је са Славишом Средановићем инструктор овог плеса у „Марису“.

Као љекар, каже, салсу сваком радо препоручује као добру забаву која психички растерећује од акумилираног стреса а уједно подстиче и на потребну физичку активност.

„Млади данас превише бораве у затворним просторијама, за рачунарима, уз телевизоре и телефоне и у аутомобилима, а човјеков организам није предиспониран за такав живот. Плес је један од начина како да покренете своје тијело. А једнако важни су и психички бенефити – мој посао љекара је веома захтјеван, одговоран, а стога и стресан, а свако ко се бави неким страсним послом мора да нађе себи неки вентил и механизам одбране. Прва ствар коју на тренингу кажемо нашим плесачима је да искључе мозак, оставе иза себе тежак радни дан и да се препусте ритмовима музике и дружењу са људима које до сада нису познавали“, истиче за Радио Требиње др Борјан.

У плесном клубу ускоро и секција спортске гимнастике

Славиша Средановић открива за Радио Требиње да ће Плесни клуб „Марис“ ускоро покренути и секцију спортске гимнастике.

Гимнастика је, каже Славиша, као базични спорт важна за правилан психофизички развој младих, али је једнако важно и за плесни клуб – да плесачи имају основе из гимнастике, које су им потребне колико и основа из балета.

„Пошто од опреме имамо само татами, наш план је да на почетку то буде само моторика и акробатика, да дјеца прођу основне вјештине на партеру, неопходне да би касније прешли и на гимнастичке справе. У другој фази настојаћемо да обезбиједимо термине за тренинг у школама, које су опремљене гимнастичким справама“, истиче Славиша.