Засваштарио сам, али сам довео домаћинство у пристојно стање домаћинско... Тренутно држим основно за повратнички живот: три краве, двадесетак коза, десетак оваца, педесетак кошница пчела и тридесетак кока... Послова доста а руку мало, али нема одустајања – Рупни До је моја одлука!
Живимо у времену и свијету у коме свакодневно кроз разне електронске и медијске канале знатижељно пратимо живот разноразних авантуриста и екстрема о начину живота и преживљавања у примитивним и изолованим условима живљења. Свијет је једноставно постао жељан спознаје живота и начина живота хомо сапиенса у еволуцији, од пећине до напредних цивилизација.
Причу коју сам чуо и биљежио од Драгана Мискина из Рупног Дола могао би тачно смјестити у то некакво вријеме које нам буди машту поред малих екрана или интернета. У селу Рупном Долу Драган живи сам са најближим комшијом на 5 км.
Ево почетка приче:
„У разрушено и у темељ спаљено село дошао сам десетак година послије рата, а да би од оне тамо раскрснице до моје куће могао доћи морао сам расјећи косјером и моторком грабовину, јасеновину, дреновину и купину. Поглед према селу је остајао као залеђен на простору камених развалина и натрпаних гомила. Једно згариште а још разваљено није ничим личило на моје најљепше село које смо напустили 1992. Крчио сам шикару да бих дошао до куће која је исто тако била у шикари. Истина је сурова и најтежа - ја сам кренуо тим путем да живим ту, да се ту вратим и останем...“
Овако прича Драган, који нас је дочекао на уласку у пространу авлију у селу Рупни До. Ово село је некада припадало општини Требиње, а дејтонском границом припало је општини Равно и Федерацији. Да би читаоцима „Гласа“ мало поближе појаснио долазак до Рупног Дола, а имајући на уму да је ово село катастарски припадало Требињској површи, пренијећу вам упуте телефоном мога саговорника:
„Чим прођеш кафану Дријен, прво скретање на лијево колским асфалтним путем и доћи ћеш до Рупног Дола и Главске, који су удаљени три ипо километра од главног пута ка Иваници“, рекао ми је Драган када смо се чули телефоном у јутарњим часовима.
Руком написани путокази на тој раскрсници су ми и потврдили да сам на правом путу, а послије три километра жичана ограда, којом је ограђено огромно имање, је била потврда да сам близу ове домаћинске куће.
На проширењу гдје сам требао скренути поново лијево зауставио сам аутомобил и угасио мотор да би ослушнуо да ли се неко чује и да ли сам на правом путу у овом беспућу.
Из дубоких, у шуму зараслих долова, одзвањали су чактари на стоци коју нисам могао примијетити у простору који је зарастао у шикару храстовине, грабовине, јасеновине и дреновине... Недалеко од овог мјеста чула се разговјетна мушка прича. Значи, близу сам...
Само стотињак метара са тог проширења, на малом сеоском путељку, чекао је Драган са комшијом са Иванице, Неђом Башићем.
Ово сунчано јутро смо скоро до поподне провели у разговору пред Драгановом дјелимично оправљеном кућом. Неколико пута док смо разговарали Драган је устајао и смиривао псе.
Необични гласови дивљачи долазили су из правца долова испод овог засеока, који су скоро непроходни и зарасли у шуму. Лавеж паса је прекидало штектање а ми смо се упињали да чујемо шта се то оглашава. Нагађали смо - можда је рис, а можда је и вук...
Док се враћао са узвишења изнад куће желио је да настави причу тамо гдје смо стали, али је морао истаћи да се стока не смије скоро никад остављати без чобана иако је имање добро ограђено у жичану ограду.
„Од априла мјесеца, наставља, до данашњег дана нестало ми је 17 грла, што крупне што ситне стоке. Окренеш главу и ето штете! Рекло би се као да ме живина прати...
Вратићу причу на почетак. Данас је Томин дан и тачно шест година како сам дотјерао прве козе и остао застално у овом селу те 2015. године. Од тог дана одлучио сам непоколебљиво: на свом сам и ово је моја посљедња адреса.
Долазио сам и прије, тачније и 2008. и 2009. и остајао повремено. Прве дане и мјесеце сам боравио и живио у овој гаражи у 10 квадрата. Чатрња за воду је била напуњена каменом набацаним са овог зида изнад куће. Ући у чатрњу и очистити је био приоритет. Морам имати воду за пиће па шта друго могао урадити. Послови су слиједили један за другим. До ове куће сам неколико дана прочистио шикару, драчу, грабовину и купину да бих дошао до авлије, а из кућних прагова је провиривала јасеновина и дреновина.
Село је претворено у пустару зараслу у шибље, за које би се могло рећи да нико ту није живио више десетина година. Многи су ми се чудили у ову моју чврсту одлучност, а ја нисам размишљао већ сам једино имао циљ да оживим наше старо имање и да обновим породично огњиште.
Сам сам у ова три села, али некако од тог мог повратка, те 2015. године, ови из моје породице су се смјењивали, а ја сам овдје остајао стално. Шеснаесте ми је читаво љето овдје била мајка, која је дошла из Београда, а те године сам прекрио шталу са једном пристојном помоћи општине Равно. Седамнаесте ми је читаво љето била сестра, која тренутно живи у Аустралији. Дођу супруга и дјеца у тим љетним периодима, али дјеци најприје недостају те друштвене мреже и интернет па су мало изолована и нестрпљива...
Супруга је дошла шест мјесеци прошле године, али и поред жеље да се појави са својим производима на Иваници, нисмо могли затворити ту финансијску конструкцију и напослијетку се вратила у фирму гдје је раније радила. Био је то покушај који није дао прави резултат. Можда нам је фалило мало, а то мало је за нас много да се оправда одрживи живот у овим условима.“
Поново сам се враћао на почетак нашег разговора, када ми је рекао да је основну школу завршио у Дубровнику, а његове двије старије сестре у Сливници.
Средњу школу је завршио у Требињу, али је до рата радио у Дубровнику, гдје је са оцем живио у откупљеном стану који су имали у власништву. Одакле у Београду, са свом својом породицом, било је моје додато питање?
„Није било повратка, додаје Драган, ни у Дубровник ни у Рупни До. Кренуло се са обје предратне адресе и знали смо да нам тамо нема повратка. Београд је био моја одлука, а онај раније поменути дубровачки стан у власништву је био добар основ да за тај стан направимо пристојну кућу у Београду.
Скућио сам се поново, али и проширио породицу. Извео сам двоје дјеце из Дубровника а десет година послије добио сам двоје дјеце и у Београду. Пуно смо породично пропатили, али смо данас ипак срећна породица - ако смијем у скромности рећи да смо и успјешни. Оба сина и обје кћери школовани су и запослени...“
Овај разговор у два наврата прекидао је позив мобилним телефоном да би Драган на један позив кратко одговорио:
„Јавићу се... имам неке људе!“
Послије сам сазнао да га свакодневно у јутарњим сатима назову из Београда. Јутрос је била супруга.
„То је повратничка мука, наставља Драган, када породица мора да истрпи један дужи период да се стане на ноге и оформи домаћинство. Мало почетне неодлучности било је из сто разлога, а један разлог када би издвојио вјероватно би неким новим повратницима улио лажни оптимизам за значајне одлуке. На тих стотину онај један за повратак био је у срцу и прсима. Тај један је јачи од стотину. Вратити се на праг на ком сам пропузао и огњиште на коме сам рођен - била је моја одлука. Од те емоције није се могло сакрити ни у Београду ни у било којој метрополи. Рекао сам вам раније да сам за стан у Дубровнику направио пристојну кућу у Београду - за моје четверо дјеце тај нови дом је битан, а мени је, вјерујте, небитан.
Имам још пуно планова и нисам се уморио. Инвестирам колико могу да се пружим, а то је у сељачком послу и пољопривреди са пуно рада и неизвјесности - одгајање и распасивање стоке траје мало дуже и то се не догађа ни за седмицу ни за мјесец. Створити само амбалажу за 50 пчелињих друштава је огромна инвестиција... А нико нема да вас помогне ни са једном марком.Помоћ коју сам добио за прекривање штале од општине Равно желим да истакнем, уз захвалност на подршци начелнику Андрији Шимуновићу, те нашим људима, Перу Средановићу... Та сарадња кроз инфраструктуру општине Равно и општине Требиње примјетна је посљедњих година. Послије соларног панела који сам користио у првим повратничким данима, долазак правог електро вода са безбједним напајањем је неупоредива предност. За пар дана Главска са два засеока добиће струју на 35 кућних бројила. Површ се и након 30 година од гашења поново електрифицира. То су кораци који обећавају да се повратнички живот учини пристојнијим, али и одлучнијим за повратак ђедовини.“
КОЗЈИ СИР ЈЕ БРЕНД
„Од људи из Требиња имам обећање да ће ме помоћи са отворима (прозори и врата) на овој кући коју сам недавно прекрио.
Значило би ми пуно када ми дође породица да имамо мјеста за смјештај. Морам вам испричати како сам ријешио проблем мобилне телефоније прије неколико година.
Морате знати да је веза са свијетом значајан фактор у околностима у којима ја живим. Пожалио сам се за тај проблем Луки Петровићу који је тада био градоначелник, када сам га срео на једном црквеном народном збору. Само два дана послије тај проблем је ријешен. Мени је то значило пуно. То је био услов да на паковању козјег сира упишем свој број мобилног телефона. Када сам вам поменуо козји сир, морам истаћи да се тај производ показао најбољи и најтраженији. Свако произведено кило прије обећам него успијем и осушити. Једно вријеме, првих неколико година од повратка, држао сам преко 130 коза. Ништа друго нисам могао јер је посао са козама захтјеван и константан сваки дан. Направио сам препознатљив козји сир и посао је добро кренуо, али ја нисам могао то стићи, те сам значајно смањио број коза.
Сир козји је данас тражена роба на свим пијацама у окружењу. У епидемији која хара свијетом дијеле се прехрамбени производи по природном квалитету од оних индустријских – вјештачких. Овај сир козји није са фарме већ из брда требињске Површи.“
ХЉЕБ БРЗОМ ПОШТОМ
Јужно испред села Рупног Дола уздиже се брдо Малашница, преко кога прелази граница Хрватске и БиХ. Неколико пута кроз овај разговор Драган је истицао близину Дубровника и предности живота између два града - Требиња и Дубровника.
„Испред моје куће, прецизирао је, до у Млине ваздушне линије имамо више од два километра. Кад пустим козе често би прелазиле преко Малашнице, а ја бих са жутим флуоресцентним прслуком прелазио границу за козама да ме људи са границе могу лако примијетити.
Рупни До је тачно на пола пута од Дубровника и Требиња. Шеснаест километара је и до једног и до другог центра. Није случајно што је доста људи са Површи радило и живјело у Дубровнику. Требињска површ обухвата 14 села и заселака и скоро читав тај простор дејтонском границом припао је Федерацији. Ја сам једини који живи у три села и два засеока, рачунајући на Главску и два засеока, те Заградиње и Рупни До.
Мој кум Милован Кнежевић скоро свакодневно долази са посла из Требиња кући на Главску. Испричаћу вам малу шалу за наше снабдијевање хљебом... Када останемо без хљеба, а радимо нешто на кући са мајсторима, најчешће кума Милована изједначимо са брзом поштом и сигурни смо да ће нам хљеб доћи на кућну адресу. 'Зови кума, зови брзу пошту!'“
Све до поподневних сати остао сам у Рупном Долу у друштву са Драганом и комшијом са Иванице Неђом Башићем.
Сазнао сам пуно детаља о мукама повратничког живота, али ни једном нијесам чуо ни једну ријеч која нема оптимизма и надања за боље сјутра.
Неђо Башић, за кога Драган каже да му је први комшија на пет километара, не крије одлучност да се нађе Драгану у помоћи и тренуцима када не постоји никакво рјешење да се превазиђу неки новонастали проблеми.
Када би Драган одлазио у Београд, да обиђе породицу по неколико дана, Неђо је бринуо о стоци и домаћинству. Обојица су пчелари и у овом разговору сам закључио да обимније послове у пчелињаку раде заједно и у Рупном Долу и на Иваници.
Неђо је једном истакао да је за шест година преко 400 ноћи преспавао у Рупном Долу.
