Јануарско јутро над Требињем споро свиће.
Зима је она херцеговачка, сува и оштра, што стеже образе и утишава кораке. Гробље Подгљивље изгледа као да још спава. Чемпреси стоје непомични, а камен хладан под прстима.
Тек понеки шум – кап која падне са гране, тихо крцкање шљунка под ципелама.
Људи долазе без много ријечи.
У оваквим јутрима ријечи само сметају.
Застану, прексте се, спусте цвијет.
На једном гробу задржавају се дуже.
Ту лежи Срђан Алексић.
Име једноставно, готово обично. Kао да припада неком момку који је тек требало да оде на факултет, да се заљуби, да сједне с друштвом на кафу испод платана, да се попење на позорницу.... И вјероватно би тако и било, да није било времена у којем је живио.
А то вријеме није бирало.
Деведесете су над градом висиле као дуга, тешка зима. Људи су преко ноћи почели да се дијеле, да ћуте, да склањају поглед. Пријатељства су постајала сумњива, имена опасна, а доброта – ријетка и скупа.
У таквом времену, на једном требињском тргу, Срђан је стао испред другог човјека. Није питао како се зове ни коме припада. Знао је само да га туку.
Стао је, онако како се стаје између слабијег и силе. Kао да је то најприроднија ствар на свијету.
Није рачунао.
Није мислио на себе.
Изабрао је човјека.
И неколико дана касније, на Савиндан 1993. године, подлегао је повредама.
Град је наставио да живи. Рат је гутао дане. Људи су журили за својим бригама. Само је у једној кући остала празнина која се ничим не може испунити.
Данас, тридесет три године послије, иста стаза води до истог гроба.
Отац Раде стоји најближе споменику. Усправан, тих. На лицу му године и нешто што личи на мирење са судбином. Глас му је благ, готово очински према свима који слушају.
„Увијек има људи као што је Срђан. Да их нема, овај свијет не би ваљао. Вријеме је створило мог Срђана. Његов живот и поступак су превазишли несрећу која је њега и мене снашла. Млади људи, будите храбри и будите своји…“
Реченице се губе у хладном ваздуху, али остају да лебде изнад гробља, као молитва.
Цвијеће полажу породица, представници Градске управе и Социјалистичке партије. У име града вијенац спушта Немања Сорајић. Говори тихо, одмјерено, као да свака ријеч мора проћи кроз савјест.
„Не смијемо заборавити Срђана и његов храбри поступак.“
И заиста – како заборавити?
Рат је тих година однио много тога: куће, младост, илузије. Али највише је однио повјерење међу људима. Зато Срђанова прича траје дуже од рата.
Јер у времену када су се многи склањали, он је иступио. Kада су други ћутали, он је рекао „не“. Kада је било најлакше окренути главу, он је остао.
И зато његово име данас не звучи као прошлост, него као опомена.
Људи се полако разилазе. Остају руже, свијеће и трагови стопа у шљунку.
Вјетар поново пролази кроз чемпресе.
Град се буди.
А негдје између тог јутра и тишине, чини се да још стоји један младић,
раширених руку, између човјека и мржње.
И Требиње га памти.
Јер неки животи, ма колико кратки били, трају дуже од читавих вијекова.
Не умиру они који оставе траг доброте.
