ТРЕБИЊЕ │ Жао ми је што се све догодило, што је страдао Срђан Алексић, што је погинуо мој отац, али то је било неко лудо време и неки догађаји који се, очигледно, нису могли избећи.
Тако своју причу почиње Снежан Реџо из Требиња, чији је отац Саво био један од осумњичених за напад на Срђана Алексића 21. децембра 1993. године у центру Требиња. Срђан Алексић преминуо је у требињској болници на Савиндан 1993. од последица ударца који је задобио у центру града шест дана раније бранећи друга Бошњака Алена Главовића. Међу четворицом резервиста Војске Републике Српске који су осумњичени за Срђаново убиство био је и Саво Реџо, који је касније погинуо на требињском ратишту.
Снежан каже да су кад је Срђан страдао он и брат близанац Славенко имали мање од седам година, а оца су изгубили као деветогодишњаци, па нису ни знали шта се догађало.
„Kао средњошколци брат и ја смо 2003. године били у манастиру Тврдош код Требиња. Раде Алексић је градио фонтану испред цркве и ми смо помагали. Обраћао се мом брату и мени као и свима другима и ни у једном тренутку нисмо помислили да је то отац Срђана Алексића“, прича Снежан.
Он каже да је сазнао ко је Срђов отац неколико година после, док је студирао у Београду.
„Гледао сам филм 'Срђо' и тада сам схватио да је Раде Алексић човек са којим смо радили у манастиру Тврдош. У једном тренутку је он рекао да нас познаје не говорећи ништа лоше о нама, нити о нашем покојном оцу“, објашњава Снежан.
Kад се вратио у Требиње са студија, Снежан се сусретао са Радом, а сада повремено посећује и његов угоститељски објекат у центру града.
„Ово је мали град и сви се знамо. Понекад се поздравимо на улици, а у кафану идем као и у све друге објекте. Никада нисам добио било какву примедбу од тог човека, али до сада нисмо никада ни разговарали“, каже Снежан.
Он прича да је повремено било неких провокације од појединаца у Требињу, али да Срђов отац никада није показао било шта што би повредило њега или његовог брата близанца.
Инспирација за „Kругове“
Београдски режисер Срђан Голубовић снимио је филм „Kругови“ инспириран овим догађајем, који говори о последицама херојског поступка војника Марка, којег Срби убијају јер штити свог пријатеља цивила Хариса који је Бошњак.
Отац Раде Алексић: Сад сам поносан и на Београд
„У сваком од нас постоји човек, само треба да га пробудимо“ - поручио је Раде са гроба свог сина Срђана Алексића у Требињу, који није могао отићи на свечаност у Београд јер на јучерашњи дан није желео да буде нигде друго него на гробу свога сина.
Раде истиче како је Срђан живљи него многи који ходају улицама.
„Ви често кажете херој Срђо, немојте, јер је Срђо био обични момак. Срђо је својим животом овом граду оставио фин печат. Једног младића који живи благородно, који живи другарски, помало боемски, који је био омиљен у сваком друштву и то је највредније што је Срђан оставио Требињу“ - казао је Раде на синовљевом гробу.
Присетио се дана кад је његов син трагично страдао да би спасао живот свога пријатеља: „Замислите бруку насред пијаце где неколико стотина људи гледа како убијају младог момка само зато што се зове Ален. Била је брука велика, али се то, срећом, није десило иако мени суза тече због тога. Опростите, није ово суза кукавичлука, него је суза радости што имам вас који ћете помоћи да свет и што више људи схвате Срђаново дело. Срђо је погинуо, али остали смо ми који, срећом, држимо да Срђо живи и лебди изнад нас, да нам помаже да будемо људи“ - испричао је Раде.
Радету је драго што је Београд прихватио Срђана.
„Драго ми је и да сад и званично једна улица у Београду носи име Срђана Алексића“ - казао је Раде.
Дубравка Чоловић (Блиц)
