ТРЕБИЊЕ │ У данашње вријеме као да се бјежи од људских прича, оних које говоре да човјек човјеку помаже, поготову када су различите религије у питању. Требињски имам ефендија Хусеин Хоџић прича за Радио Слободна Европса о двојици православаца, од којих је један завјештао новац за реновирање џамије у Горњем Чичеву, а други годинама уплаћује новац за одржавање џамије у селу Жупа.
Медији су нам пуни прича о злочинима, о дјелима, тј недјелима гдје је човјек човјеку нанио зло, а око нас постоје људске приче гдје људи хоће да помогну другоме, без обзира како се он зове, или којој религији припада.
Требињски имам Хусеин Хоџић каже да се људи прије свега дијеле на људе и нељуде и да је то основна подјела.
"У петнаестогодишњем боравку и раду у Требињу у једној новој средини у новим околностима, у оном послијератном времену, кад је требало да се некакв мир ствара, учвршћује повјерење, имам право казати за наведени период - донио је сигурно успијех свима нама, сви ми, сав град, све службе, сви појединци, сва удружења, организације, фирме, свако је дао свој допринос да докажемо на крају да је ипак, по мени, више људи", каже ефендија Хусеин Хоџић.
Хоџић за ове своје наводе има и доказе. Постављамо му питање о једном човјеку, а имам констатује да му навиру још многа имена људи који су показали своју људскост и величину, када то није било баш и лако исказати.
"Споменићу случај из Горњег Чичева, још није Дејтон ступио, човјек православац на самрти вади испод јастука 300 марака, ондашњих немјачких, и каже синовима: 'Вратиће се муслимани, кад дођу дадните овај прилог да обнове џамију у Чичеву' и то је рализовано. Божидар Скулић звао се тај покојник", наводи имам.
Примјер је то, како рече имам, који бодри и обавезује да се угледамо на такве људске величине, величине које се према свима понашају као према човјеку.
Ипак, на требињског имама оставило је огроман позитиван утисак и дешавање у требињском мјесту Жупа. Kаже да то траје већ годинама.
"Савов нећак дође и каже: 'Поздравио те стриц, послао прилог за џамију у Жупи'. Па друге године исто, док ме није заинтигрирало па питам како, због чега, знам да горе боравите у близини џамије, нисте обавезни. Kаже: 'Ми смо то увијек давали ми смо горе комшије, ми имамо стоку, може стока некад непажњом ући, залутати у вакфско добро у мезаре у гробље, ми не желимо ничије право да узмемо, ми желимо да се тиме искупимо'. Дакле, један енормно висок доказ поштења које је проткано толеранцијом, та врста је ријеткост још увијек, како вријеме одмиче све мање је људи", прича требињски имам.
Деведесетогодишњег старину Сава Ђајића нашли смо у његовој кући у мјесту Жупа. Човјека који сваке године од својих примања издвоји 100 конвертибилн марака и уплати Исламској заједници у Требињу на рачун одржавање џамије у свом мјесту.
Саво не може пуно да прича, али нам је речено да је све то нормално, да су то радили и прије рата, да су добро живјели са својим комшијама муслиманима и да желе да тако остане.
"Тај случај остаће у мојој дугогодишњој пракси јединствен, ево прошао сам четири деценије рада, службовао сам по селима више него градовима, али нисам чуо, можда неки муслиман који је комшија, али православни који нема везе са исламом да такав гест направи - то је оставило један печат у мени, носићу га док живим и памтићу те људе, ту фамилију", каже нам имам Хоџић.
Оваквих примјера сигурно има још, на свим странима, али треба се окренути, осврнути и погледати, љу де није тешко пронаћи, они живе ту око нас.
Небојша Колак/ Радио Слободна Европа

![screen-11.01.33[26.01.2016]](https://radiotrebinje.com/rt/wp-content/uploads/2016/01/screen-11.01.3326.01.2016.jpg)

