spasoje-kovac-Doto-Dubravka-Čolović-RAS-Srbija-872x610.jpg (109 KB)

Овај млади Требињац завршио је Факултет за производњу и менаџмент у свом граду, али и даље је у ковачкој радионици, гдје свакодневно ствара нове предмете.

– Пошто је ковачки занат традиција у мојој породици послом сам се почео бавити спонтано, како то обично и буде. Прво сам посматрао оца који је овај занат научио од својих предака и сачувао га као допунско занимање, након тога сам му почео помагати и полако преузимао одређене послове. Послије очеве смрти наставио сам самостално да радим, а занат ми је пружио могућност да студирам и имам неки извор прихода. Од заната се увијек могло живјети, само је питање колико му се неко посвети и шта тржиште тражи, који занатски производ – објашњава Спасоје.

Поријекло

Додаје да се не може тачно рећи када се његова породица почела бавити овим послом, али да то сеже вијековима уназад.

– Оно што на основу породичног стабла знамо је да сам ја, од родоначелника од кога и потиче наше презиме Kовач због заната којим се бавио, седма генерација ковача. Шта је било прије тога и како се занат преносио можемо само претпостављати. Поријекло породице је из Петровића у Црној Гори одакле је мој прадједа прешао у Зови До у општини Невесиње. Тамо се доселио по наговору рођака, који су раније преселили у Херцеговину, и њихове потребе за ковачем. Без тога се у то вријеме није могао замислити живот, пошто није било индустријских производа. Kовачки  занат је управо тада био на врхунцу, на преласку са 19. на 20. вијек – прича Спасоје.

spasoje-kovac3-Doto-Dubravka-Čolović-RAS-Srbija-scaled.jpg (326 KB)

“Вулкан” у насељу Полице

Радионицу у којој настају многи ковани производи назвао је “Вулкан”, а објашјава да је назив дао по римској митологији у којој се бог ватре и њене моћи звао Вулкан.

Ни његов млађи брат се није одрекао заната, па помаже у радионици кад има времена.

– Производимо различите коване алатке за грађевинце, пољопривреднике, понешто од галантерије. Поткраде се и покоја умјетнина кад имамо више времена, а тржиште тражи. Радимо, углавном, по наруџбама и настојимо да израђујемо оне производе који се увијек продају или више траже у појединим сезонама – истиче Спасоје.

Додаје да у свом ковачком искуству нема неки предмет који би посебно издвојио, али да су му најдражи они које је израдио кад је почињао да се бави овим занатом.

– Те предмете увијек радо правим, као и оне којима треба посветити више труда и времена, неке ножеве, експонатске сјекире и слично – признаје овај требињски ковач.

Спасоје истиче да ковани предмети  никад нису потпуно избачени из употребе; само је убрзан развој индустрије смањио потребу за њима.

Факултет

Један од ријетких ковача у Херцеговини каже да му је факултетска диплома помогла у занатском послу.

– Теорију и праксу увијек треба уклопити. Теорија без праксе не значи ништа, а и сама пракса често буде ограничена и непотпуна – наводи овај инжењер индустријског инжењерства и менаџмента.

Да ли ће му породична традиција бити само додатно занимање у будућности за сада не може да одговори.

– Тешко је планирати било шта, јер увијек постоји неизвјесност. За сада сам самостални предузетник, ковач, а шта ће наредни период донијети не знам. Без обзира чиме се будем бавио сигурно је да ћу настојати да очувам традицију. Да ли ће то бити хоби или професија, виђећемо – обећава Спасоје.

spasoje-kovac2-Doto-Dubravka-Čolović-RAS-Srbija-scaled.jpg (282 KB)

Предузетништво

Спасоје Kовач је учествовао у пројекту предузетништва за младе, који се проводио у сарадњи с требињском Развојном агенцијом и Институтом за развој младих KУЛТ, а уз подршку града Требиња.

Овај требињски ковач то описује као позитивно искуство у добијању нових информација и смјерница за покретање предузетништва, као и финансијске подршке за реализацију пројекта.

Kовачки занат сматра се једним од најтежих, јер је за рад потребан велики физички напор, снага и вјештина ковача. У новије вријеме посао је донекле олакшан различитим алаткама.

Услуга ковача је раније била потребна свима, па су некада из ковачких радионица непрекидно одзвањали ударци чекића по кованом гвожђу. Посљедњих деценија тај звук се чује тек понегдје.