O ruskom grofu srpskog porekla Savi Vladislaviću Raguzinskom, među Srbima se do početka HHI veka uglavnom znalo iz knjige Jovana Dučića “Grof Sava Vladislavić”. Zbog toga smatram da je prikladno početi pisanje o Savi Vladislaviću citatom iz pomenute knjige velikog srpskog pesnika: “Sava Vladislavić je bio tipičan izrast svoga kraja: oličenje Srbina iz Hercegovine , duhovnog koliko i duševnog, gipkog koliko i ponosnog, opreznog koliko i neusstrašivog, što predstavlja karakter Hercegovaca u poznatoj ravnoteži između njegovih pozitivnih i negativnih osobina, a sa njegovim gotovo jelinskim osećanjem mere. Srbin Hercegovac znači Mediteranac više nego Balkanac, čovek mašte koliko i realist, i čovek sna koliko i pozitivni stvaralac, Vladislavić je stvorio sebi, na izlasku iz našeg čemernog HVII veka, veliko ime diplomate u jednom velikom slovenskom narodu, i ogromne zasluge u jednom velikom slovenskom dobu. On je i prvi postavio srpski problem u Rusiji kao glavni problem Balkana.
Sava Vladislavić rođen je 1668. godine u selu Jasenik kod Gacka u srpskoj Hercegovini, upokojio se u Petrogradu 1738. godine. Kada su zloglasni Čengići napadali vlastelinski posed Vladislavića, Sava sa ocem prelazi u Dubrovnik, a njegov brat Duka ostaje u Trebinju i od njega potiče znamenita hercegovačka porodica čiji je izdanak veliki srpski pesnik Jovan Dučić. Posle školovanja Sava se bavi trgovinom, gde na preporuku Carigradskog Patrijarha Dositeja upoznaje ruske ministre inostranih poslova. Ovaj potomak hercegovačkih kneževa bio je saradnik Petra Velikoga, njegov glavni savetnik po pitanjima pravoslavnog istoka i njegova zasluga za jačanje duhovnog jedinstva pravoslavnih slovenskih naroda jednostavno je neprocenjiva. Na Savin nagovor Petar I šalje u Sremske Karlovce učitelja Maksima Suvorova, šalje prvu gramatiku i bukvar, pa tako nastaje prva srpska škola u Sremskim Karlovcima koji kasnije postaju centar celokupne srpske duhovnosti. Njegovom zaslugom na Ruskom dvoru je pokrenuto pitanje pomoći narodima pravoslavnog Balkana i tokom sledeća dva veka “Istočno pitanje” je predstavljalo jedno od najvažnijih pitanja ruske i uopšte evropske politike. Interesantno je da je u ostvarivanju ove ideje bio angažovan predstavnik druge znamenite hercegovačke porodice, deda heroja Borodinske bitke i ruskog grofa generala Mihaila Miloradovića, koji je na preporuku Save Vladisavića sa carskom gramatom Petra Velikog u Crnoj Gori i Hercegovini promovisao poziv balkanskim hrišćanima na zajednički rat protiv Turaka. Sava Vladislavić je u čuvenoj Poltavskoj bici koja je bila svojevrsna vododelnica, jer bi bila sasvim drugačija istorija (i nimalo ružičasta za pravoslavne Slovene) da su Rusi izgubili tu bitku.
Sava je bio glavni intendant ruske armije. Pored toga, zahvaljujući svojim razgranatim trgovačkim vezama, Sava je odlično poznavao podmitljivu psihologiju turskih velikaša pa je tako ruski dvor zahvaljujući njemu, često imao na stolu prvorazredne obaveštajne informacije, te se Sava smatra i osnivačem ruske vojne obaveštajne službe. Garantovao je Caru Petru da se Turci neće umešati u sukob Rusa i Šveđana u Poltavskoj bici, pa je Petar mogao rasteretiti čuvanje rusko-turske granice. U svetlu izdaje maloruskog hetmana Mazepe koji je uoči bitke sa vojskom prešao na stranu Šveđana (nije čudo da je ovaj ruski Juda nacionalni heroj današnjih ukrajinskih nacifašista), ova infromacija je bila od ogromnog značaja za ishod ove izuzetno važne bitke za čitavu istoriju Evrope. Posle te bitke imanje izdajnika Mazepe dobija upravo Sava Vladislavić. U svojstvu ličnog izaslanika Petra I, Sava je vodio pregovore sa Venecijom, Dubrovnikom, Dalmacijom i Rimom, odakle je donosio veliki broj mermernih statua za Letnji vrt Petra Velikog. Najpoznatija je Tavričeska Venera koja se danas nalazi u Ermitažu.
U prvoj deceniji ovog veka jedna grupa srpskih patriotskih entuzijasta i rusofila, uglavnom poreklom Hercegovaca iz Novog Sada, kao i direktnih potomaka Savinog oca iz porodice Vukomanović, pokrenula je inicijativu da se u Sremskim Karlovcima podigne spomenik grofu Savi Vladislaviću. Zahvalan sam Gospodu što sam se u tu divnu priču oko podizanje spomenika ovom srpsko-ruskom velikanu nekako i sam uključio, pa mogu sa posebnim zadovoljstvom reći da sam sa ovim divnim ljudima učestvovao i prisustvovao otkrivanju spomenika grofu Savi u Sremskim Karlovcima, potom u Savinom rodnom mestu Gacku i na kraju u Šliseburgu pokraj Petrograda, gradiću na rusko-finskoj granici gde su se prvi put sreli grof Sava Vladislavić i Ruski Car Petar Veliki. Danas već imamo još nekoliko knjiga o Savi Vladislaviću i jedan snimljeni dugometražni film poznatog srpskog reditelja i erudite Dragana M. Ćirjanića.
U okviru manifestacije podizanja spomenika grofu Savi Vladisaviću (u izuzetnoj organizaciji “Centra nacionalne slave Rusije”), u čuvenom Ermitažu u Petrogradu, održana je svečana akademija posvećena delu ovog velikana. O Savi Vladislaviću je tom prilikom govorilo nekoliko istaknutih naučnika i mislim da pojedine misli izrečene na ovom skupu mnogo više govore o
Savinoj ličnosti od bilo kakvog hronološkog opisivanja njegovog života. Istaknuti naučnici su biranim rečima i sa iskrenim divljenjem isticali različite strane znamenite Savine ličnosti, ali ono što je rekao saradnik Ruske akademije nauka (RAN) Vladimir Mjasnikov, autor knjige o Savi Vladislaviću u Rusiji, bilo je toliko prijatno za srpske uši da se ne zaboravlja do kraja života. Mjasnikov je rekao otprilike sledeće: “Caru Petru je u tim teškim istorijskim okolnostima bila potrebna jedna grandiozna, svestrana i sveobuhvatna ličnost. Takve ličnosti nije bilo u celoj Rusiji i Bog je poslao ovog Srbina na službu Rusiji”. Zaista je teško naći bolji kompliment za ovog našeg velikana.
Ono što je interesantno i što su ruski naučnici primetili tokom pomenutog skupa u Ermitažu (posebno je u svom izlaganju to istakla rektor Petrogradskog univerziteta Ljudmila Verbickaja, govoreći o Savi kao vrhunskom profesionalcu na različitim poprištima), jeste činjenica da je Sava verno služio dva ruska cara i dve carice, potpuno suprotnih karaktera i naravi. Viktor Petrakov je istakao da je Sava Vladislavić bio čovek nesvakidašnjeg, enciklopedijskog znanja i da je iz njegovih zapisa njegov ruski jezik tako lep da ni vrhunski lingvisti ne mogu da poveruju da on nije po rođenju bio Rus nego Srbin. Poznati srpski istoričar dr Slavenko Trezić, sadašnji ambasador Srbije u Rusiji, na tom skupu je istakao da je Sava za svoju vernu službu dobio veliki broj odlikovanja, grofovsku titulu, sve do ordena blagovernog kneza Aleksandra Nevskog. Terzić je istakao i da je Sava kao vrhunski geopolitičar istakao ideju o neophodnosti izlaska Rusije na Crno more i Petar Veliki je krenuo na realizaciju te ideje.
Teško je pobrojati sve oblasti državničkog, društvenog i kulturnog života tadašnje Rusije u čijem je poboljšanju i promociji Sava dao svoj lični doprinos. Bio je inicijator kovanja bakarnog novca u Rusiji, suštinski je doprineo obrazovanju mladog ruskog dvorjanstva, razvoju ruske flote, razvoju trgovačkih i diplomatskih veza Rusije sa mnogim evropskim zemljama. Praktično je bio tvorac “Stepskog uloženija” kao osnovnog zakona Sibira, a sastavio je i “Uputstvo za graničare”, državni dokument koji je regulisao odnose između ruske vlade i sibirskih naroda. Ogromne zasluge za mnogo bolje funkcionisanje ruskog carskog budžeta takođe spada u zasluge Save Vladislavića. Preveo je sa italijanskog na ruski jezik Orbinijevo delo “Kraljevina Slovena”. Međutim, interesantan je još jedan grandiozan doprinos ovog velikana ruskoj kulturi. Upravo je Sava Vladislavić otkupio iz ropstva od Turaka etiopskog roba Ibrahima Hanibala, dedu najvećeg ruskog pesničkog genija Aleksandra Sergejeviča Puškina i doveo ga na dvor kod Petra Velikog. Tako je ovaj Srbin iz Hercegovine zadužio rusku i svetsku književnost, jer bez njega ne bi bilo ni Puškina, najvećeg pesničkog genija Rusije.
Vrhunac diplomatske aktivnosti Save Vladislavića odigrao se na ogromnom prostranstvu Azije, kada je “Vladislavića poslanstvo” posle trogodišnjeg pregovaranja (1725-1728) potpisalo čuveni Kjahtinski sporazum kojim su definisane granice između Rusije i Kine. Tim sporazumom su ojačani trgovački odnosi dve zemlje, a koliko je značajna bila ta misija Vladislavića najbolje govori podatak da od tada do danas Rusija praktično nije imala ratnih sporova sa Kinom. Malo naših ljudi zna da zahvaljujući upravo junaku naše priče, naš narod vežu duboke duhovne veze sa dalekom ruskom republikom Burlatijom i gradom Kjahtom. Naime, grad Kjahtu je osnovao 1727. godine upravo naš znameniti zemljak, pošto je na reci Kjahti 1728. godine i ozvaničen “Burinski sporazum” iz 1727. godine, kojim su od strane Carske Rusije (koju je zastupalo “Vladislavića poslanstvo”) i Kineske Carevine, utvrđene granice između ovih država. Te granice su evo skoro 300 godina nepromenjene do danas. Pre Oktobarske Revolucije grad se zvao Trojickosavsk i predstavljao je bogati ruski centar na putu trgovine čajem. Zbog svoje nesvakidašnje lepote, Trojickosavsk su zvali “Venecija na pesku”. Interesantno je da su čak i u Rusiji mnogi ljudi mislili da je grad dobio ime u slavu svete Trojice i njenog osnivača, Srbina iz Hercegovine, Save Vladislavića Raguzinskog.
Međutim, Sava Vladislavić je grad posvetio svom nebeskom zaštitniku, Svetom Savi srpskom. Danas, blagodareći naporima sveštenika iz Kjahte oca Olega, počinje obnova prilično ruiniranog Trojicko-Savskog hrama u Kjahti posvećenog Živonačalnoj Trojici i Svetom Savi Srpskom. Otac Oleg je u maju 2014. godine posetio Srbiju i Savinu Hercegovinu i na dan spaljivanja moštiju Svetog Save srpskom Patrijarhu u hramu Svetog Save u Beogradu poklonio kopiju čudotvorne ikone “Posrednica za grešne”. On je tada istakao da se zalaže da se gradu vrati njegov prvobitni naziv Trojickosavsk, koji je promenjen u komunističkim vremenima: “Grešno je zaboravljati svoje roditelje, učitelje, dobrotvore. Grešno je takođe i to što smo mi zaboravili i svog nebeskog pokrovitelja – Svetog Savu Srpskog. Kroz 13 godina navršiće se tri veka kako je njegovo ime bilo dato našem gradu. Danas na žalost nema znakova njegovog duhovnog i fizičkog prisustva u Kjahti, osim dve ikone… Bilo bi dobro da uoči trovekovnog jubileja gradu vratimo njegovo zakonito, Bogom dano ime, a nama svima, moćnog nastavnika i zastupnika pred Gospodom, Svetog Savu Srpskog”.
Ove reči sveštenika bratske RPC svedoče koliko nas i danas sa ruskom braćom spajaju neprolazna dela naših velikih predaka. Sava Vladislavić i Sveti Sava Srpski kao njegov nebeski zaštitnik i danas spajaju i ujedinjuju srpski i ruski narod. Na kraju teksta o ovom velikanu srpskog i ruskog naroda, navodimo poruku koja možda ujedinjuje sve gore rečeno o grofu Savi Vladislaviću, poruku koja više od svega govori šta je zapravo bila ključna karika u ovako kolosalnom doprinosu ovog Srbina ruskoj državnosti i kulturi. Tu poruku je uoči svečanog otkrivanja spomenika Savi Vladislaviću izrekao ruski sveštenik u dalekom Šliseburgu, posle odsluženog molebana ovom velikanu: “Najznačajnije vezivno tkivo Srba i Rusa je naša zajedniča vera Pravoslavna”.
Fond strateške kulture
