„Неописив је осјећај када знамо да се наши радови налазе у многим саборним храмовима на свијету, гдје наш православни народ живи.Овако почиње причу Миленко Гредо, шеф  Столарско-дуборезачке радионице „Еко Инвест“ д.о.о. Требиње.

duborez.JPG (171 KB)

Он каже да су се за двадесетак година, од када он руководи овом умјетничком радионицом, православни мотиви у дуборезу и иконе између осталог нашли и у саборним храмовима у Паризу и Бриселу.

„Људи нам често пошаљу само фотографију и ми тако урадимо у дрвету радионичке цртеже а ако су у питању иконе, уколико немају своје, ми имамо нашег иконописца са којим се све договарамо и сарађујемо. Ако је Европа, ја одем и сам узмем мјере и кренем са радницима у изградњу. А ако су други континенти, онда нам се пошаљу фотографије и мјере на мејл“, каже он.

Тешко је одредити најдражи рад, али Гредо је ипак издвојио онај који му је пробудио посебне осјећаје – рад у манастиру Липље, гдје се замонашио епископ бањалучки Јефрем.

„Владика Јефрем нас је позвао и само отворио цркву и рекао да жели иконостас из 13. вијека. То је било међу првим радовима да нам је неко рекао шта одређено баш жели. Добио сам књигу са мотивима из 13.вијека, направио са сарадницима цртеж и послао у Бања Луку владици Јефрему, који нам је дао благослов да тако урадимо како смо и нацртали“, казао је он.

duborez-2.JPG (167 KB)

Памти и рад у саборном храму у Бриселу и сјећа се анегдоте.

„Ми смо радили иконостас и долазе људи и говоре нам: 'Како је лијепо али ми то нисмо никада видјели' . Ја сам се зачудио како нису видјели иконостас ако су наши православци. И онда ми објасне да су они католици. Црква је католичка и ми смо је добили на кориштење 99 година, али под условом да се заједно молимо у вријеме службе - и католици и православци. И то је била једна дивна служба на којој сам учествовао, гдје смо се заједно са католицима молили Богу.“

О цијенама је неумјесно говорити иако су, када се о новцу прича, најјефтинији у региону, јер колико год да кошта, да се народски изразимо - недовољно је да би се измјерила вриједност златних руку ових умјетника.

duborez-3.JPG (175 KB)

Гредо истиче да је шеф јер то мора неко бити,  али су сви једнаки у послу и један без другог не могу – пет сталних професионалаца а по потреби, уколико их „притисне“ временски рок – ангажују се додатни радници. Наводи да је, без обзира на машине које имају, ручни рад тај који даје вриједност овим дјелима.

Икона се не може осликати увијек – треба имати потпуни мир у души

Обрад Хајровић, пензионисани инжињер машинства је метал замијенио радом у дивној липи за коју каже да има душу.

„Као мали носио сам у себи таленат за старе занате, али како сам студирао машинство, томе сам се већи дио живота посветио - и ево сада у пензији имам прилику да се бавим оним што сам волио као дијете. Богобојажљиво кренем према дрвету. Прво радим главу и када се постигне правило да личи на свеца, онда идемо даље. Ја сам перфекциониста, увијек мислим да може боље али када је купац задовољан - онда ја кажем да сам успио“, објашњава Хајровић и каже да је међу радовима њему најдражи и најближи срцу иконостас на Херцеговачкој Грачаници, који је рађен 27 дана.

„А најзахтјевнији је иконостас који смо радили у Њемачком граду Вуперталу (Wuppertal).   Рађен је иконостас у ораху од  60 метара квадратних. То је једна пољана што би се рекло и поносни смо на тај иконостас. Иначе, најчешће користимо липу. Није техничко дрво, има га у изобиљу и није скупо а постојано је“, казао нам је Хајровић.

Спој брзине и одговорности са миром и умјетношћу

Спасо Росић, командир Територијалне ватрогасне јединице каже да је у ватрогасној професији најважнија брзина и спремност – некада је минут потребан да кућа изгори и зато је потребно брзо и ефикасно дјеловати. А за посао са дуборезом и иконама је другачије – мир, стрпљење су од значаја.

„Колеге су мало прије мене почели рад у овој радионици, али заједно смо око 20-ак година. Дивно је радити са њима и то баш у дрвету јер дрво има живот и душу. Потребно је знање о самом дрвету, знати радити на машинама, али је најважније вољети овај посао јер руке су те које стварају крајњи резултат. Мора човјек бити и у вјери, познавати правила и не одступати од тога“, каже он и додаје да сваки потез који се повуче оставља траг који ће се задржати заувијек.

„Осјећај задовољства и милости је у мени када знам да су наши радови свуда у свијету. Тамо неко ће се увијек наћи да каже – ово су радили наши из Херцеговине. И то је нешто посебно.“

Росић каже да је када узме да ради посао потпуно сконцентрисан.

„Када уђе неко у просторију и пита ме нешто, ја то чујем али не реагујем. Потпуно сам у дрвету. Ми смо 100 посто у сваком раду, икони, дуборезу оставили срце, љубав и мир.“

Умјетност осликавања икона - умјетност послата од Бога

„Kао дјечак сам гледао како мој ђед вјешто рукама резбари дрво правећи гусле, преслице и уз кога сам направио прве кораке које имају везе са уметношћу“, прича нам Драган Буха, иконописац.

duborez-4.JPG (191 KB)

„Временом сам се више посветио сликању и као младић почео да учим иконопис у Иконописачкој радионици 'Ерминија',  коју је водио свештеник Стеван Kовачевић. Упоредо сам кренуо у цркву па самим тим стицао више знања и искуства у иконопису. Вјера је свакако темељ мог иконописања. Учећи о животима светитеља које сликам, стичем знање како их представити на иконама, како изразити њихов благи лик“, каже Буха.

Није лако издвојити омиљену икону.

„Можда сам до сада највише сликао лик Пресвете Богородице, па су ми неке од тих икона постале најдраже, мада је свакако тешко рећи да ли се нека икона посебно издваја. Kод иконописања најважнија је духовна припрема за сликање, која се одвија кроз сам начин хришћанског живота, молитву и пост. У други план спадају материјали, пигменти, злато и само познавање технологије израде. Интересантно је да обична домаћица или неко ко се не разумије довољно у технологију иконе може насликати феноменалну икону која прије свега одише духовношћу. Посебно мјесто свакако чине иконе које сам прво насликао иако по неким стандардима нису најбоље, драго ми је јер су рађене за моју породицу, најдраже су и још их увијек чувам“, закључује он.