Још двоје Херцеговаца – бивших заточеника злогласног сплитског логора „Лора“, Славиша Зуровац из Гацка и Дамјан Трипковић из Билеће, свједочили су данас пред судом у Сплиту о претрпљеним злостављањима у поновљеном поступку који се води против управника логора Томислава Дуића и његовог сарадника, шефа смјене Емилија Бунгура.
Са још шесторицом оптужених, који су у међувремену одслужили своје казне, Дуић и Бунгур првобитно су 2007. били осуђени у одсуству на осам година затвора, али је по њиховој предаји одлучено да им се поново суди.
Зуровац и Трипковић кажу да су и након скоро три деценије тешко поднијели свједочење о тортурама и суочавање са оптуженима за ова недјела.
Видно узнемирени и по повратку у Требиње, истичу да су успомене поново отвориле још незацијељене ране, тим прије што током свједочења били суочени и са провокацијама од стране оптужених.
Зуровац, који је са 18 година заточен у логор „Лора“ и тамо је био два и по мјесеца, ипак вјерује у правду за све своје сапатнике.
„Надам се да ће бити правде за нас. Мислим да смо до сада све успјели добро да изнесемо пред судом. Иако је заиста било тешко. Није било лако издржати сат или сат и по испитивања – ти си сам, на средини, а они су свуда око тебе. И кад се притом сјетите свега шта је било... “
А сјећа се свега - потврђује Зуровац - и немилих догађаја, и датума кад су се збивали и имена криваца...
„И данас сам све казао. Рекао сам оптуженом - ја сам био дијете био, а ви шеф смјене, вршили сте и подржавали тортуру над нама - и ја вам то никад не могу опростити. Моје су ми колеге сапатници, још кад сам дошао у 'Лору', рекли да се чувам те смјене - јер је то била смјена смрти. Морао сам научити, и то сам за ноћ научио - 'Бобана и Јуру' и Господина поздрављати... Стављали су нас на струју, ударали палицама, физички и психички убијали. И то се понављало серијски, сваки дан...“, прича Зуровац.
Емотивно потрешен, његов сапатник из „Лоре“ Дамјан Трипковић ни пред новинарима није могао да задржи сузе.
„Мислим да сам данас један од најсрећнијих људи – само зато што сам им рекао у очи да су злочинци. И сад ми је криво што му нисам и руку пружио - ево, ти си мене пребијао, а ја теби пружам руку. А да ли ћу ти опростити, то Бог може само да опрости. Много су они мени пакла нанијели...И на вука забрана лова има – а на Дамјана Трипковића није било. А рекао сам им још нешто, у Лору међу зликовце, довели су ме други зликовци“, каже Трипковић, подсјећајући да је заробљен од јединица ХВО у близини Тасовчића, те да је злостављање почело много прије „Лоре“.
„Могао сам само са ова два прста да отварам очи. Од мојих мјесец дана 'Лоре' - плус других затвора - ја сам био 28 дана затворених очију“, истиче Трипковић.
Предсједник Удружења логораша регије Требиње Вукан Ковач каже да је до сада 12 некадашњих заточеника „Лоре“ свједочило у поновљеном поступку против Дуића и Бунгура.
Уморни су, каже, што на правду чекају већ деценију и по, што се и актуелни поступак одуговлачи – а понајвише што читава прича око процесуирања одговорних личи на својеврсно ругање са жртвама.
Додаје да ће логораши, упркос свему, ићи до краја и неће одустати од правде за жртве.
„За седам дана још ће двојица логараша отићи да свједоче а надамо се ће тужилаштво имати довољно разумијевања за наше захтјеве - и да ће бити позвани сви који су пропатили страхоте логора. Натрагичније је што је тужилаштво подигло оптужницу само за период април - август 1992. године. А знамо сви да има људи и из Требиња који су у логору остали и годину дана након августа 1992. године. Такође, послије пада западнокрајишких општина, знамо за 24 човјека који су у 'Лори' боравили све до '97 године, иако су логори морали бити распуштени још '95. године“, каже Ковач.
Напомиње да је, према евиденцији удружења, више од хиљаду страдалника прошло кроз „Лору“, од тога 44 са подручја Херцеговине - а да је око 70 људи унутра убијено. Међу њима, додаје он, и девет људи из тзв. никшићко-шавничке групе, који се нигдје не спомињу у судским процесима јер су у логор доспјели прије времена које оптужнице обухватају.
Ковач истиче да случајеви логора - „Морињ“ у Црној Гори, с једне, и „Лора“ у Хрватској, са друге стране, најбоље илуструју како правда за логораше има различите аршине, уколико они долазе из различитих народа.
„Из Мориња су се сви вратили својим кућама. И оптужница је обухватала цијело вријеме - од отварања до затварања логора. Логораши хрватске националности, који су били у овом логору, већ су два пута наплатили неке нематеријалне одштете, а сазнајемо ових дана да су против Црне Горе подигли нову тужбу - да им се надокнади и изгубљена добит у времену када су били заточени“, каже Ковач.
