Александар Гудељ, за пријатеље и све људе добре воље једноставно Саша или Сале, човјек је који цијелим бићем припада Требињу и својим Доловима, без којих, с поносом истиче, не би био све оно што данас јесте. Онај који кроз живот иде искрено, са ставом, обзирно према другима, увијек носећи широк осмијех, неку питомост и ведрину у очима. Иако скоро двије деценије живи на београдској адреси, југ Херцеговине и топлина овог поднебља у коме се, рече нам више пута, другачије дише, уточиште је којем се душом враћа.
Привржен коријенима, ономе што истински и поносно носи у генима, припада ријеткима који ће вам искрено и отворено причати о себи, о онима којима много дугује, властитим стрепњама, а веома скромно о оствареним жељама и дометима. И баш зато, ми у Требињу, нисмо се изнанадили када смо чули да је Саша крајем априла и почетком маја ове године, пред своју крсну славу Ђурђевдан, покренуо посве необичну хуманитарну причу. Са пријетељем, Београђанином Слободаном Дујићем, из престонице Србије препјешачили су до Требиња како би промовисали хуманитарне акције за дјецу и организацију „Буди хуман – Александар Шапић“.
Како нам прича, дијелећи са Слободаном слична интересовања идеја за пјешачење настала је спонтано, након низа њихових ранијих подухвата. Као вјечити авантуриста и неко ко на живот гледа са апсолутном фасцинацијом, вођен чистим срцем и мишљу да је неопходно увијек дати дио од себе за добробит другог, на извјестан начин овим чином, толико својствено њему, одреаговао је и на пандемију корона вируса.
„У ситуацији када нигдје не можемо да одемо размишљао сам да урадим нешто необично, да остане упамћено, да искористим просторе бивше Југославије које смо моторима прешли скоро цијеле, а дјелимично и бициклима. Схватио сам да бисмо могли да пјешачимо и направимо искорак, потпуно другачији од свега што смо радили. Ипак, наша највећа жеља била је да у актуелном тренутку некоме помогнемо. Одушевило ме како су идеју сви прихватили, бодрили нас, храбрили и схватили смо да ћемо привући пажњу медија. Самим тим и да ће се многи одазвати да помогну. Нико се никад није запутио у Требиње и била је ово јединствена прилика. Када су ме питали зашто Требиње, једноставно сам одговорио – Мени је Требиње све“, рече нам са осмијехом и, на помен свог родног града, неким благим сјајем у очима.
Схвативши да ће добити одјека у медијима, ступили су у контакт са хуманитарном организацијом „Буди хуман“, чији је мото да људи одаберу коме желе да помогну. Опредијелили су се за дјецу. Захваљујући многима који су уплатили новац, успјели су да скупе помоћ чак за четворо малишана.
„Осјећај да те људи зову и говоре да су уплатили новац, да су уз нас, да нас подржавају је невјероватан! Улије наду, вољу и енергију да све издржиш и истрајеш до краја, иако циљ који смо себи задали нама ниједног тренутка није био упитан. Само, такав гест изазове лијеп осјећај. Подсјети те да још има добрих људи, оних који вјерују у исправне ствари, да се неке старе вриједности нису изгубиле. Искрено, срце ми је због свега тога пуно!“
Као човјек одрастао четири километра од Требиња, у мјесту Долови, које, небројено пута нам рече обожава, на дуга пјешачења одавно је навикао. Од куће до школе, до града и назад, годинама пјешице. Тако му је и ово хумано дошло као природан слијед догађаја. А како се све у животу с разлогом деси, и његово својеврсно ходочашће могло би се дубље и симболично посматрати. Јер, започето је испред Сашиног кафића „Паркић“ у Београду, а завршено у требињском „Bulls“ - у. Два култна мјеста по много чему чувена, а за нашег Требињца и нераскидива спона на године у којима је градио и изградио себе, сачувавши дашак једног времена у свакој пори своје душе.
„Послије средње школе и одслужења војног рока запослио сам се код Ђура у „Bulls“. У периоду мог сазријевања, у неким најлуђим годинама живота, ти људи су ми много помогли. Сви су били старији од мене, чували су ме, савјетовали и уз њих сам одрастао. Прво Ђуро и Здравко Милојевић, а затим и остали конобари, Штреца, Славо, Мачак и Ћоћо. Те двије и по године у „Bulls“ - у много су ми значиле и касније за поимање свијета, пословање и однос са људима у Београду, гдје сам, опет захваљујући њима и отворио кафић 2013. године. Гесло једном научено у „Bulls“ - у, да су гост и комшија увијек на првом мјесту, примјењујем и данас и мислим да је због тога „Паркић“ постао локални. Сви су нам једнаки, од чистача улица до доктора наука. Према свима се односимо са страхопоштовањем, сви су добродошли и небитно нам је чиме се неко бави“, прича нам Саша, док, није случајно, разговарамо баш у кафеу „Bulls“ из кога је много тога са собом понио и на чијим темељима је изградио и властити локал у Београду.
Драгоцјене савјете није заборављао ни онда када му у том истом Београду није било лако. Емотивно и, као што већ рекосмо, искрено и без задршке, евоцира вријеме од прије 19 година. Вријеме сусрета са новом средином, неким новим људима и околностима. Али и тренутке због којих је ојачао и постао човјеком који на свијет може да гледа са бескрајним оптимизмом.
„Привикавање на Београд није ми било најсјајније. Прве двије године живио сам у стану од 40 квадрата са још пет цимера. А ја навикао на ширину мојих Долова и, уз све то, још и без динара. Много ми је значило што нам је стан био близу Дунава. Како сам одрастао поред воде, уз језеро, знао сам отићи на Дунав, сједити пар сати да „искулирам“. Поглед на воду односио је све бриге. Било је свега тих првих година. А онда, полако. Завршио сам економију, почео да стајем на ноге. Данас се бавим грађевином и угоститељством, привилегован сам да радим оно што волим“.
По струци економиста, са знањима из требињске Електротехничке средње школе, искуствима у угоститељству, животу се препушта онако како га носи. Као човјек поникао из херцеговачког камена навикао је да се прилагођава ситуацији на коју наиђе. Да на успоне и падове одговори достојанствено, увијек храбро и без узмицања. Са вјечитим осмијехом и неким финим, данас ријетко виђеним манирима.
„Опција одустајања код мене не постоји. Увијек је било да гурам напријед. Сви ми дођемо понекад у фазу преиспитивања, успона и падова у животу, када станеш са стране, даш себи који минут да се пресабереш, шта си све постигао. На првом мјесту имам породицу, радим, задовољан сам. Кажем хвала Богу и тада је све одлично. На свој кафић сам поносан. То сам ја. Сви који ме познају када дођу кажу да осјете Салета Требињца или, како ме у Београду зову, Сале Паркић. Да и кад нисам ту као да јесам, да се то кроз „Паркић“ препознаје. Успио сам са конобарима да остварим пријатељски однос, препун повјерења, што ми је веома драгоцјено. Многи људи су прошли за осам година кроз кафић, неки раде већ двије, а поједини и шест година. Мислим да је то оличење добре енергије док ти људи не желе да оду. Трају са мном и, кад мене нема знају како требају да се понашају. Да није тако, не бих могао често да одем из Београда било гдје и кад пожелим“.
Као најбитније у животу истиче породицу, здравље и њему непроцјењиво слободно вријеме. Ти знакови поред пута које ослушкује, на које се ослања и сходно својој природи, у којима ужива са неким добрим људима, окружен добрим вибрацијама. Јер Саша је неко ко живот воли и неизмјерно цијени. Са требињским бајкерима редовно путује, воли да рони, скија, вози бицикл, а посебна страст су му мотори и „off – road“ вожње аутомобилом. Очигледно знајући како треба живјети, обишао је скоро цијели регион, али и Европу од Италије, Аустрије, Њемачке, Мађарске, Бугарске, Румуније, Грчке, до Марока у Африци гдје је био прије пар година.
„Прелијепо искуство! Тамо се одржава чувена трка Париз – Дакар и био сам у тој пустињи. Толико сам се одушевио и зезали су ме да сам као дијете које се по цијели дан игра у пијеску. Захваљујући супрузи која је толерантна могу доста тога да приуштим себи, а волим све и свашта. Иако одрастање памтим по мојим предивним Доловима, мом прелијепом граду, било нам је и тешко с обзиром на околности ратног и послијератног времена у којима смо расли. Није било ничега, нисмо се могли бавити ни спортом. Чини ми се да све што нисам урадио кад сам био млад радим сада. Слободне тренутке користим максимално. Са мени драгим људима, пријатељима. Не желим да их траћим на беспотребне ствари. Дистанцирам се од свега лошег и негативног, потпуно сам аполитичан и успио сам то да одржим свих ових година. Људи не схватају да је све пролазно, образ на крају само остане!“
Присјећајући се више пута свог одрастања и правећи паралеле са свим каснијим сусретима, сјећа се и дана када у Београду никога није познавао, када се борио сам, да би данас и у овом граду имао људе које може назвати пријатељима.
„Има ту вјероватно оног требињског да је потпуно нормално да човјека видиш два пута и трећи пут му се јавиш, али и доста из мог одрастања и живота у Доловима. Било је обавезно, нормално да кад прођеш поред нечије куће се јавиш. То нам је уткано и мислим да тиме људе опушташ, ствараш неку позитивну енергију што у већини случајева и други прихвате и као бумеранг то се врати. У великом граду људи су једни другима страни, јуре за својим обавезама. На овом путовању опет ми се вратила вјера у људе. Све се одвијало полако и имао сам времена да осјетим све који су нам отварали своја врата да понуде шта имају па и преноћиште, да стају аутомобилима и питају треба ли нам нешто. Неизмјерно хвала пријатељима бајкерима из TNT мото клуба Требиње којима није било тешко да сврате до нас и донесу неке ствари. У мањим срединама људскост је изражајнија и драго ми је што се није изгубила, да има нормалних људи који поздрављају неке здраве приче“.
Посложивши приоритете, остваривши се на приватном и пословном плану, водећи рачуна да у свакој животној ситуацији остане човјек, одушевљава и што Саша ниједног тренутка не заборавља да искаже захвалност и љубав према свима који су уз њега. Породица, пријатељи, неки добри људи, са пажљивим освртом на своју кћеркицу. Кад је штошта пролазно, како каже, за живот се треба борити, достојанство сачувати и осмијех свакоме подарити.
Дугорочне планове не воли. Да ли ће сличне акције правити убудуће, не може прецизно да одговори, али зна да његова спремност да помогне неће бити упитна. Ослушкујући своје срце у једно је сигуран, да жели да се врати и остари у Требињу. И то не било гдје, него у Доловима, том чаробном кутку његовог дјетињства и вјечитог животног упоришта, из кога је толико оплемењен, одакле сваки поглед сеже далеко, а сваки пређени корак прераста у сушту љепоту и лакоћу живљења.
Надимак који се с поносом носи
„Нас Гудеље одавно сви ословљавају по надимку Бичкија, којим се поносим, поготово откако сам отишао у Београд. Све више сам приврженији и породици и свом селу, волим то и са поносом кажем да сам Бичкија. Наш надимак одавно постоји. Бичкија је нож који се некада правио од косе за кошење, са дрвеном дршком, веома функционалан и са њим су људи сјекли дуван, месо и слично. Био је оштар и љут, а наводно су Гудељи такви. Кад си дијете и млад то не разумијеш, а с годинама схватиш да све што те веже за поријекло има смисла. Радује ме и што од мене неки млађи клинци воле тај надимак, а највише што воле наше село и полако му се враћају“.
Пјешачење свега вриједно
„Више мјесеци смо се припремали за пјешачење. Савјетовали смо се о свему, едуковали. Није наивно сваки дан ходати по 40 км у просјеку, носити сву опрему на себи и тако 11 дана. Прелазили смо озбиљне планинске превоје, Дебело брдо преко 1.000 матера надморске висине са вертикалним успонима на обје стране, по 20 и више километара. Спуштали се у Бајину башту, одатле 16 и нешто километара на Тару па на Чемерно. Дневно смо пјешачили по 12 сати лаганим ходом, од осам ујутро до осам увече. Ниједног тренутка нисмо сумњали да нећемо истрајати. Схватио сам то још прошли пут кад сам са Слободаном исту релацију прешао бициклом да бих у свом граду, такође прославио Ђурђевдан. Исти принцип путовања, номадски. Увидио сам да ниједан напор, ниједан успон није недостижан, осим ако одустанеш, у супротном све је оствариво. Само је потребно вријеме, смиреност, да хоћеш, да желиш, онда и можеш. Разни другари нудили су се да нам опрему повезу који километар, а нама то није била поента, већ да све изнесемо сами, да препјешачимо до краја. Јесте било напорно, али то је сладак напор када знаш за који је и колики циљ“.
Бичкија - Требиње 24 сата
„Скоро 19 година сам у Београду и поред свега што имам, сви то знају, тамо сам само физички, а у Требињу психички. Београд и сада доживљавам као да сам на привременом раду и сваки слободан тренутак гледам да дођем у Требиње. Постоји трка издржљивости 24 сата Ле Мана (24 Hours of Le Mans), а кажу они који ме познају има и Бичкија - Требиње 24 сата. И буквално, дођем овдје мотором, будем са пријатељима и породицом, завршим све, сједнем и вратим се за Београд, све за 24 сата. Иако имам 42 године још ме држи тај неки луди адреналин и ништа ми није тешко! Супруга ми каже да ми се израз лица кад пређем границу потпуно промијени, да нигдје нисам такав као у Требињу. И нисам. Овдје сам са људима које познајем цијели живот, са пријатељима без интереса, знам да немају крајње намјере и са њима се опустим. Овдје сам свој на своме!“
