Кажу да је путовање најбоље средство против досаде. Ако је то тачно, онда је Ђорђије Нинковић већ докторирао – и то у Кини! Сваки дан тамо му је комбинација кошарке, пантомиме, кулинарске лутрије и наравно бескрајних доза смијеха.
„Нема дана да се не насмијем“, прича Ђорђије кроз смијех. „Нама кинески звучи као да неко брзо чита упутство за телевизор, а њима наш језик вјероватно као да смо прогутали кашику. И тако – ми њих не разумијемо, они нас још мање, али некако се све заврши срећно!“
Иако је навикао на пажњу публике, каже да се у Кини осјећа као – ходајућа атракција. „Својим габаритима баш и не пролазим непримијећено. Кад уђем у аутобус, пола људи се помјери да сједнем, а друга половина извуче телефон да се слика. Дјеца трче, смију се, вичу…!“
Једном га је такмичење, прича, одвело у један градић. „Кажу ми: ‘Ђорђије, овдје никад нису видјели странца.’ Нисам ни стигао да се захвалим, а већ ме окружило пола дворане. Старији прилазе, гледају, смију се – и ухватише за браду и повуче! Мисли човјек да је перика! Кад је видио да се не скида, насмијали су се… Мени само остало да и ја заплачем – од смијеха.“
Ресторани, пак, посебна авантура. „Наручивање хране изгледа као да играш пантомиму пред жиријем који не зна правила. Показујеш крило, реп, ногу, руку – они климају главом, све записује конобар и донесе нешто што има и крило и реп и ногу, али ти више не знаш којем би то живом бићу могло припадати. Појеш све, насмијеш се и кажеш – супер је било! Само да не поновимо.“
Ипак, колико год се смијао, каже да му мисли често одлутају кући. „Кад се смири дан и прођу сви ти кинески карамболи, сјетим се своје породице, Требиња и Мокрих Долова. Тамо гдје људи не чупају браде, а зна се и шта се једе.“
На крају се осмјехне и дода: „Још само да једном обучем Леотаров плаво-бијели дрес, па могу мирне душе окачити патике о клин. А можда и штапиће за јело.“
У сваком случају, пут Ђорђија Нинковића кроз Кину није само спортска авантура – то је турнеја живота, само што се све дешава у преводу без преводиоца.
