„Trebinje jako volim. Svaki dolazak u ovaj grad me izuzetno raduje i motiviše, zbog toga što je ovo mesto prepuno posebnih ljudi, mesto zaista specifične kulture, grad koji krasi poseban šarm. O Trebinju i Trebinjcima imam najpozitivnije mišljenje“, kaže za Radio Trebinje Tadija Kačar, nekadašnji višestruki šampion u boksu, koji je ovih dana gost našeg grada...
Bokserska legenda Tadija Kačar, koji se svrstava u red najuspješnijih jugoslovenskih i srpskih sportista, promoter je večerašnjeg boks turnira koji će se održati u Sportskoj dvorani „Miloš Mrdić“. Ovo je prvi međunarodni boks turnir u našem gradu – a, kako saznajemo, na programu je devet borbi, od toga dvije u juniorskoj konkurenciji. Svoje umijeće u ringu pokazaće i tri borca iz Trebinja. Početak turnira je u 19 časova, a nekoliko sati prije početka iskoristili smo da porazgovaramo sa šampionom.
Povod vašeg dolaska u Trebinje je održavanje 1. Međunarodnog turnira u boksu. Gdje je boks danas?
- Boks je na istom mestu gde je oduvek bio. Na najvećoj stepenici od svih sportova. Reći ću vam nekoliko podataka pa ćete vi sami zaključiti gde je boks. Svi smo bili svedoci da je u maju mesecu između Flojd Mejvedera i Mani Pakjaoa bio meč za 400 miliona dolara od čega je pobedniku pripalo 240 miliona a poraženom 160. To se ne može desiti ni u jednom drugom sportu. A u današnjem vremenu, najvrednije je ono što najviše košta.
Svjedoci smo ipak da se više prate neki drugi borilački sportovi, i uopšte drugi sportovi, ako ništa - medijski su više propraćeni?
- Možda je to tako u našem regionu, možda je ovde bokserska publika otišla na neku drugu stranu, zbog toga što mi nemamo dovoljno kvalitetnih šampiona. Šampioni su ti koji privlače publiku - neka zvučna imena koja mogu da pobede strance. Situacija je takva da mi nemamo, konkretno mislim na Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, odavno srebrenu ili zlatnu olimpijsku medalju, nemamo šampione koji mogu zainteresovati publiku. Pogledajte interesovanje za tenis - to je zato što imamo Novaka Đokovića. I oni koji nikad tenis nisu gledali, interesuju se za isti sada zbog ovog velikog šampiona. Tako da je to veliki hendikep - nedostatak pravih šampiona u ovom trenutku u bokserskom svetu.
Sa Svjetskog prvenstva 1979. (Foto: printskrin)Vi ste nekada bili veliki šampion, osvojili ste sva moguća zlatna i srebrena odličja na takmičenjima širom bivše Jugoslavije i svijeta. Imate li nasljednika, vidite li neku novu nadu među generacijama koje dolaze?
- Sećam se vremena od pre 40 godina, kada sam ja počinjao da se bavim boksom. Onda je bio jedan sjajan i glasoviti trener u Novom Sadu Ivan Franzer, koji bi mi, kad bi pričali o boksu, često govorio: „Ma kakav boks, takvi šampioni kao što ste vi, za stotinu godina neće da se rode“. I ja sam ga tada gledao kao mlad klinac sa čuđenjem - šta ovaj priča. A sada nalazim odgovor, i to odgovor na vaše pitanje: bokserski šampioni se rađaju! Oni se rađaju sa svojim psihofizičkim potencijalom i kvalitetima, koji su u boksu nemerljivo važniji u odnosu na sve druge sportove. Da bi bio dobar bokser, moraš pobediti i Mađara, i Kubanca, i Rusa... A veliki je svet. Pomenili ste te moje rezultate, pa da vas podsetim jer niste bili ni rođeni u vreme kad sam se ja bavio boksom: Mate Parlov je naš najveći bokser svih vremena, jedini on i ja smo bili u finalu i olimpijskih igara, i evropskih, i svjetskih turnira, i svih drugih takmičenja koja su u tom trenutku bili u svetu...
Nedostaje li vam aktivno učešće u boksu, imate li želju da nekada samo „uskočite“ u ring?
- Onaj ko ozbiljno pristupa bokserskom sportu, zna sve zakone koje mora da ispuni da bi bio dobar u tome. Kada sam završio karijeru, poštujući ovaj sport i ceneći sve njegove kvalitete i mane koje poseduje, nisam se pojavljivao u ringu. Ali moram da vam napomenem da sam sparingovao dva puta posle završene moje karijere. Jednom sa nekim dečkom koji je desetak godina nakon moje završene karijere nerazmišljajući pitao: „Šampione, hoćeš li da sparinguješ sa mnom?“, a ja sam mu odgovorio : „Ti to treba da radiš sa svojim vršnjacima“. Posle nekoliko dana u toj istoj sali za trening, gde sam ja igrao rekreativno fudbal, on mi je prišao i rekao: „Šta je šampione, ne smeš da sparinguješ sa mnom?“. I to me je nekako uvredilo - da ja koji sam se 12 godina tukao sa najjačim ljudima iz celog sveta u mojoj kategoriji sada ne smem da sparingujem sa jednim prosečnim bokserom, iako je bio prvak Jugoslavije u svojoj kategoriji. Rekao sam mu: „Daj mi rukavice!“. Nakon dvije runde trener je rekao: „Stop, nema više smisla da sparingujete!“. Tom dečku više nije palo na pamet da tako nešto nesmotreno kaže. Oni koji su šampioni za njih prepreka ne postoji. Da naglasim - zato i jesu šampioni.
U kakvim odnosima ste ostali sa vašim suparnicima, koje ste, ako se smijemo našaliti, „premlaćivali“ u ringu?
- Bokserska pravila su jasno definisana, zato se ovaj sport i naziva plemenitim. Na strogo definisan način ti možeš samo da se suprostaviš svom partneru - to su udarci do pojasa, s prednje strane tela i glave. Svi drugi udarci su nedozvoljeni. Na tako relativno malom prostoru ti treba da plasiraš svoju veštinu. Plemenit sport se zove i zbog toga što su odnosi između tih ljudi privatno odlični. Evo, na primer, moj partner Dragan Vujković je bio sjajan bokser, osvajač dve svetske medalje. Mi smo boksovali četiri puta za mesto u reprezentaciji u poluteškoj kategoriji. Kako sam ja pobeđivao, njega su prebacivali u tešku kategoriju i on je bio vice šampion. Posle završene naše karijere, on je mene zvao i rekao mi da se ženi. Pitao me je : „Da li bi hteo da mi budeš kum?“. I mi se i sada družimo, bez obzira što smo, u vreme kad smo bili aktivni bokseri, i on i ja ulagali sav svoj fizički i psihički kapacitet da jedan drugog pobedimo. Fer plej je kod nas iznad svega. Naravno, postoje ljudi koji bi vam i u ovom sportu, kao uostalom i u životu, zadali ne-fer udarac radi svoje koristi.
Po vašem mišljenju, da li je odlazak u bilo kakav sport dovoljno siguran bijeg od droge, kriminala i drugih delikventnih oblika ponašanja?
-To je jedan od najboljih načina da se omladina okrene pravim vrednostima. Zato što se u sportskoj sredini uglavnom nalaze dobri, kulturni, lepo vaspitani momci, koji pozitivno razmišljaju - o nečem što se zove sport, a ne razmišljaju o nečemu drugom što te mlade ljude može odvesti stranputicom. Ne samo sport, nego i obrazovanje. To su dve stvari u koje mlade ljude moramo da usmeravamo, jer su one kompatibilne.
Čitajući vašu biografiju na internetu, naišla sam na zanimljiv podatak - da vaši preci vuku korijene iz ovih krajeva?
- Da, nekada davno Kačari su se prezivali Milićevići. Ne znam da li su iz Trebinja ili nekog drugog kraja u Hercegovini. Možda je to i najraširenije prezime. Za vreme Turaka pobegli su na zapad, u okolinu Bosanskog Grahova, pa su prešli u okolinu Jajca. Tamo su moji pradeda i deda rođeni. Mi smo izgleda stvoreni da budemo nomadi jer – kasnije smo prešli da živimo u Vojvodinu. A sada nas ima širom sveta...
Da li ste prije početka turnira iskoristili slobodno vrijeme da obiđete grad i da se prisjetite starih vremena kada ste češće bili među Trebinjcima?
- Naravno, jer Trebinje jako volim. Svaki dolazak u ovaj grad me izuzetno raduje i motiviše, zbog toga što je ovo mesto prepuno posebnih ljudi, mesto zaista specifične kulture, grad koji krasi poseban šarm. O Trebinju i Trebinjcima imam najpozitivnije mišljenje...
Razgovarala: Sunčica Pešić
