Милован Антуновић, иако званично у пензији, обућар је на чије се искуство и добар рад и даље ослањају бројни Требињци, који му на поправку доносе ципеле, чизме, патике, сандале...
Квалитет рада није упитан, цијене су повољне, а Милован каже да још увијек ради јер има вољу, али додаје и да нема заинтересованих који би учили овај занат.
„За посао треба имати вољу, љубав и афинитет. Од рада на силу нема ништа, а кад има воље, све се може стићи. Не знам никога од млађих људи ко би хтио да изучи обућарски занат, сви би да примају плату, а да не морају ништа радити“, прича Милован и присјећа се својих обућарских почетака.
„Давне 1978. године завршио сам Школу ученика у привреди у Никшићу и одмах почео да радим као обућар у Гацку, гдје сам остао до 1985 године. Након тога сам прешао у Ортопедско предузеће „ Рудо“ у којем сам провео скоро 25 годинa, а послије његовог затварања, основао сам своју обућарску радњу у Требињу. Током своје дугогодишње обућарске каријере, радио сам све, од кројења и прављења ципела, па до поправки, које су сада једино што се ради када је овај занат у питању“, појашњава наш саговорник.
Милован је свакодневно окружен пуним полицама обуће, које наши суграђани доносе на поправку овом мајстору, око њега су и конци, љепила, разни алати, калуп за проширивање обуће, машина за брушење и оно најзанимљивије- двије сингерице старе близу стотину година, које и данас одлично раде.
Цијели разовор са Милованом Антуновићем, о обућарском занату некад и сад, послушајте у „Теми јутра“, а коме треба поправка обуће, овог одличног и увијек насмијаног мајстора може да нађе у његовој радњи на Ложиони, сваког јутра до 13 и радним данима послије 17 часова.
Јутрос је патике код обућара однијела и с њим разговарала наша Биљана Медар.
