Естонска основна школа "Tartu Raatuse Kool" у другом је највећем граду у тој балтичкој држави с једва 1,4 милиона становника. Тарту има око 90.000 становника и зову га интелектуалним и културним сцентром Естоније јер је у њему најстарији универзитет у земљи.

estonija-skolstvo-1.jpeg (191 KB)

У тартушкој школи коју похађа 540 ученика четворо просвјетара из Хрватске провело је почетком новембра шест дана у склопу Ерасмус плус пројекта у којем су им се придружили колеге из Грчке и Кипра.

Они су из прве руке могли свједочити естонском транзиционом чуду које их већ годинама држи на самом европском врху по успјешности образовног система. Да су заиста најбољи, потврдили су и резултати новог истраживања ПИСА, и то у све три категорије: читалачкој, математичкој и природним наукама писмености.

Тестирано је укупно око 600.000 ученика из 79 земаља, а 15-годишњи Естонци опет су бриљирали. За разлику од ученика из нашег региона који су још једном остварили исподпросјечне резултате.

У чему је, заправо, тајна естонског образовног чуда?

Многи ће рећи да једна од најпознатијих скулптура у Тартуу – голи ликови оца и сина који се држе за руке – представљају есенцију њиховог друштвеног, а потом и школског система.

Фигуре оца и сина, наиме, истих су пропорција иако је јасно како је син сигурно предшколске доби. Али, баш такав приступ симболизује оно по чему је Естонија данас толико посебна: однос према најмлађима.

Дијете је на тој скулптури потпуно равноправно с одраслим човјеком. Исте је висине, држања, па и величине полног органа. Од малих ногу се, дакле, уче равноправности, самосталности, укључености. Али и одговорности која произлази из тога. У основној школи "Tartu Raatuse Kool", на примјер, само је један тоалет. И то заједнички за све: дјечаке, дјевојчице, учитеље, директора, родитеље.

А једна је и гардероба у коју своју одјећу оставља свако ко борави и ради у школи. Директор ће се зато често облачити заједно с првачићем и свима је то потпуно нормално и природно. Сви у школи носе папуче, оне су обавезне. Ученици, просвјетари, директор, родитељи који долазе на информације. Ако немају папуче, добиће пластичне навлаке за обућу. Исте онакве какве на ципелама морају имати предсједник државе, премијер и министар просвјете ако ногом желе крочити у школу. А и капут ће, богме, морати објесити у заједничку гардеробу. Јер друге једноставно нема. Сви су једнаки. Равноправни. Укључиви и самостални.

Тајна естонског школског система свакако лежи на темељима здравог друштва у којем се, рецимо, о корупцији уопште не говори, преноси "Вечерњи лист".

Нема је у јавном простору јер је заиста – нема. Односно, толико је раритетна и домицилном становништву тешко схватљива да се о њој као проблему уопште не размишља. Естонија је простор у којем можете напредовати, испунити се и доказати у различитим сегментима људског дјеловања искључиво својим знањем и компетенцијама. Нема кумова, рођака и партијских веза у јавним службама. Само најбољи и најмарљивији.

"Све тамо почиње од одгоја код куће. Дјеца су од малих ногу скромна, социјализована, самостална, вриједна. Таква су послије и у школи. Једна ученица из Естоније која је била на размјени у нашој школи с оцем је направила праву правцату дрвену кућу. И то није никакав изузетак, већ правило. Код њих у свакој ситуацији вриједи она ' do it yourself'. Дакле, направи сам све што можеш. Носе шалове и капе које сами штрикају дома, а у свакој кући направе праву сауну у којој често уживају. Сауна је и у школи, дјеца у њу радо одлазе за вријеме физичког", каже Ведран Јанковић, наставник техничке културе и информатике у Основној школи Фран Концелак из Дрња код Копривнице.

Он је с троје колега из исте школе боравио у Естонији у оквиру Ерасмуса, и то у пројекту SLAM (STEM learning activities & methods) којим се наглашавала важност активног рада у СТЕМ подручју, усавршавања страног језика и појачаног кориштења напредне технологије у учењу и предавању. Придружили су му се учитељица биологије Дуња Валенчак, учитељица математике Ксенија Варовић и школска библиотекарка Стјепана Кадић.

Пројекат ће трајати до августа идуће године, а осмислио га је тим школе из Дрња чији је координатор учитељица хрватскога језика Ана Тустоњић Домбај.

За естонски језик кажу да је један од најтежих у свијету, нешто између финског и мађарског с мноштвом граматичких и правописних правила кроз чију се шуму странци обично тешко пробијају. Зато је савладавање тог језика, и то оног чистог књижевног, прво с чиме се сваки мали Естонац суочава врло брзо након рођења.

"Има вам једна огромна књига с хрпом правила која клинци морају савладати. Они морају бити писмени и то је темељ од којег касније све полази и надограђује се. Од малих ногу уче се граматика и правопис, а дјеца потпуно писмена долазе у школске клупе. Њима је језик толико важан да га интензивно уче и дома и у вртићима. И од малих ногу их се учи да буду самостални, своји", преноси своје импресије из боравка у Естонији школска библиотекарка Стјепана Кадић.

Учитељи из Подравине лично су се увјерили како није никакво претјеривање кад се говори да је ријеч о најпаметнијој земљи у Европи с врхунским образовним системом. У Естонији су учитељи изузетно цијењени у друштву и то се види на сваком кораку. Јавне власти то врло добро знају па се труде да им осигурају одличне радне услове и добра примања.

Просјечна учитељска плата је око 2.600 марака, а цијене скоро као код нас. Школовање је бесплатно и то код њих заиста значи бесплатно: држава покрива трошкове уџбеника, школске кухиње, јавног превоза, радног материјала. Основна школа траје девет година. Али, зато ће учитељи и наставници који не постижу резултате који се од њих очекују отказ добити без компликоване процедуре и синдикалних зановијетања.

Таква овлаштења има школски директор и ту нема превише драме. Просвјетари који не задовоље очекивања школе добиће сву потребну помоћ, па и додатну едукацију, да постигну очекивани ниво рада с дјецом. Али, ако и то не помогне, изгубиће посао једноставном одлуком директора. Без права жалбе. Јер они за дјецу траже само најбоље.

"У школи у којој смо били чест је обичај да учитељ који је тог часа слободан оде колеги на сат. Не зато да би критиковао, већ да би нешто научио, а можда и сугерисао што код других треба поправити. И ту нема љутње, сви такав приступ прихватају као посве нормалан јер је свима у интересу да буду бољи", примјећује Стјепана Кадић.

Како додају хрватски просвјетни радници који су посјетили Есонију, у тамошњој школи, за разлику од Хрватске, нема спољног вредновања јер за тим заиста нема потребе. Школски директор има чак шест помоћника који се брину о различитим сегментима у раду школе.

Један помоћник, на примјер, задужен је искључиво за школске пројекте, овог часа води их осам и плаћен је само за то. Просвјетари који су у Дрњу задужени за спровођење Ерасмуса то раде без накнаде и уз обављање свакодневних задаћа на настави. Нико их и не пита раде ли на томе ван радног времена. А раде јер друкчије иначе не би успјели.

Директор естонске школе има дискрецијско право да новчано награди учитеље и наставнике који су током године постигли изузетне резултате за школу. Новац за награде осигурава држава. За вријеме боравка дрњанских просвјетара у Естонији награђено је троје најбољих. То, дакако, значи да та балтичка држава за образовање у буџетском проценту издваја више него други. Свакодневна настава посебна је прича. Нема папира, сведен је на најмању могућу мјеру. Учење се одвија на паметним плочама, интернету, лаптопима, изузетно и на мобилним телефонима који су иначе непожељни у школи.

Допуштено их је користити само ако је то у сврху савладавања градива. Таблета уопште нема, а и домаће задаће сведене су на минимум. Ученици се у школи задржавају отприлике по осам сати и тамо одраде све што треба. Изузетак су ријетке задаће из математике и језика. И ту је на дјелу равноправност: ако просвјетари након 16 сати потпуно забораве на школу, систем жели да тако буде и с дјецом.

Учионице имају стаклене зидове окренуте према ходницима, па је унутрашњост учионице свима видљива. Али, то не омета концентрацију на настави. Нема правоуглих столова и класичних школских столица. Столови су неправилних облика који се могу спајати попут слагалица, а столице су на точковима. У просторијама има и кауча, фотеља, тросједа.

Ученик се усред часа може са своје столице преселити на кауч ако му је тако лакше пратити наставу. Естонци држе да је управо слобода кретања кључна за неспутаност ученика, која их ослобађа и потиче на продуктивнији рад. За развој фине моторике, рада мозга и прецизности саставни дио наставе су сати плетења и кувања. Посебан простор заузима дворана намијењена плесу и драмским групама. Школска библиотека дио је отвореног простора, широког ходника. Посебну пажњу пак привлаче кругови међу полицама у којима се ученици и учитељи могу одмарати те несметано читати.

estonija-skolstvo.jpeg (230 KB)

На школским ходницима може се видјети и терапеутски пас социјалне педагогиње. Посебно је важно физичко васпитање. Око школе неколико је игралишта, нека и с вјештачком травом, атлетска стаза, главна спортска дворана за кошарку и остале спортове у затвореном, теретана, дворана за џудо и хрвање те сауна која је саставни дио живота сваког Естонца. У ходницима су столови за тенис и фудбал, а одмор се може провести и у сепареима за одмарање и слушање музике.

"Кад смо дошли у Тарту, падала је киша. Учитељ физичког с клинцима је био вани по киши на умјетној трави. Играли су фудбал. Поздравили смо се и примијетили да ће сви поштено покиснути на игралишту. 'Нисмо од шећера', одговорио нам је естонски колега, 'то је само киша.' Иначе, у школи се прећутно забрањује и маркирана спортска одјећа. Нема Адидаса и Пуме, то није допуштено, само једноставна одјећа", наглашава Ведран Јанковић.

Хрватска просвјетна делегације примијетила је и да директор на посао долази у подераним, старим траперицама, а један колега је имао рупу на вести испод пазуха. Али, нико се на то не обазире. Битно је да је одјећа чиста. Зато су сви изузетно еколошки освијештени. Естонска дјеца која су боравила у школи у Дрњу нису се могла начудити силном папиру који се користи у настави.

"Па колико сте ви за то убили пингвина", питали су.

Убијање пингвина, иначе, њима је синоним за уништавање природе и непотребно трошење природних ресурса. Исти је случај био и с гријањем. Приговорили су да је у школи вруће и да сви ходају у кратким мајицама.

"Кад су први дан сјели за стол да ручају, примијетио сам да су одмах вратили плитке тањуре у кухињу. Тиме су, кажу, спасили живот барем једном пингвину. Брзо смо схватили да желе уштедјети на потрошњи воде и детерџента за суђе. Морам вам признати да сам тај модел спашавања пингвина одмах пренио у породицу, па данас на прање суђа трошимо осјетно мање него прије", открио је за поменути лист директор Основне школе Фран Концелак из Дрња Иван Пикивача.

Еколошка освијештеност види се и на сваком кораку у естонском граду у којем су подравски просвјетари боравили. Масовно се користи јавни превоз, посебно градски електрични бицикли. Многи учитељи из естонске школе немају аутомобил и на посао у правилу долазе бициклом.