Kако се град памти? Не по зградама, не по асфалту, не по именима улица, него по гласовима који остану да лебде над игралиштима којих више нема.
Требиње је некада имало своју Градску лигу. Педесетих година, док су се возови још заустављали на Ложиони, док је недјеља мирисала на дим из локомотива, прашину угља и дуван, а лопта била важнија од сваког новинског наслова. Играло се на Полицама, на борилишту које је више било ледина него терен, али су биле срце града. Тамо гдје данас пролазе аутомобили, некад су пролазили снови у копачкама.
На фотографији је екипа Жељезничара. Kажу са Полица, а мени се чини да су ближе Ложиони, јер им се у лицима види она жељезничка озбиљност — људи који су знали ред, вријеме и звиждук поласка сваког воза. Није ни важно одакле су тачно. Важно је да су били одавде. Од града који је тада знао да има своју лигу, своје дербије, своје јунаке без насловних страна и друштвених мрежа.
Носили су дресове који нису имали спонзоре, али су имали тежину. Имена су им изблиједјела, али су остали став и поглед, онај понос малих клубова који су играли као да пред њима стоји цијела Југославија, а иза њих цијело Требиње.
Ову слику нам је даровао наш друг Мрда. Није нам дао само фотографију — дао нам је комад времена. Један кадар у којем се види како је град живио кроз фудбал, како су се људи окупљали не због резултата него због припадања. Због осјећаја да и Требиње има своју позорницу, макар била од земље и камена.
Градска лига је била мјесто гдје су се радници претварали у центарфоре, гдје су бравари имали најјачи шут, гдје су жељезничари трчали као да јуре посљедњи воз. Била је школа карактера и уточиште града.
Данас су остале фотографије и сјећања старијих који још увијек говоре: “Играо је мали с Ложионе, био брз као муња.” И кад то кажу, не говоре о фудбалу. Говоре о времену кад је Требиње имало своје недјеље, своје трибине без трибина, своје аплаузе без микрофона.
И зато ова слика није стара. Она се још игра. Само се утакмица преселила у памћење.
