„Као мали, од дједа Херцеговца сам много слушао о Светом Василију и тако се за њега везао, сматрам да је јединствен светац у српском православљу, иако је немогуће и погрешно међу свецима правити класификацију, али мислим да заиста има посебан значај. Тај значај је што самим својим постојањем представља, на овим просторима, најјачи бедем светосавља, јачи од било које војске, и као такав, није битан само за подручје Старе Херцеговине, гдје се родио, живио и гдје се представио Господу, него за све просторе где живе православни Срби”, рекао је Владимир Кецмановић на промоцији своје поеме о Светом Василију Острошком Чудотворцу, под називом „Огањ и келија”, у Народној библиотеци Требиње.
Један од најзначајнијих савремених писаца на нашим просторима, признаје да је о великом светитељу, још као студент, почео да пише роман, који није завршио.
„Тада нисам био довољно вјешт да заокружим тако велику романескну цјелину, одложио сам га за нека друга времена. Послије много година сам, на необјашњив начин, са елементима чуда, добио идеју да напишем поему. Сада сам сигуран да је добро што тада нисам био довољно вјешт да заокружим роман, јер сам сигуран да је поема много боља форма за писање о овој теми и свецу него прозно дјело”, појашњава Кецмановић за Радио Требиње.
Дјело о животу и духовном насљеђу Светог Василија, које је тешко жанровски одредити, посматра као неку врсту слободно схваћене литургије.
„Јер мислим да свако књижевно дјело, без обзира да ли је аутор религиозан или није, без обзира да ли је тога свјестан или није, јесте једна врста слободно схваћене литургије јер, стварајући свој свијет, симболички, пјесник, писац, одаје почаст Творцу, ономе ко је створио свијет. Келија је, симболички, мјесто гдје се трен спаја са вјечношћу и свечева келија у овој поеми је то симболично мјесто гдје вјечност постоји. Огањ је вишезначан, пламен, који је свеца отјерао из Тврдоша и довео га у келију, али и небески огањ, праведнички, ту су двије стране једног суштинског пламена, судбински, који одређује сваког од нас, па и оног највећег, као што је био Свети Василије”, појашњава он.
Поетско житије Светог Василија гради метафорама и снажним пјесничким сликама, у којима се нарочито истиче да је Свети Василије поштован међу припадницима свих вјера.
„Свети Василије представља, можда, једину тачку, у којој се налазе припадници некада једнога народа, који су историја и агресија двије експанзионистичке религије претвориле у припаднике три вјере, а послије у припаднике три различите нације“, оцјењује Кецмановић.
Свака од слика прошлости, узета из живота Светог Василија, уједно је и слика нашег постојања данас.
„Мени се већ дуже вријеме чини да живимо вријеме које је горе од свих, што не мора да буде тачно и може да буде наш привид, али да је јако лоше, јесте и лоше је на један другачији начин него је то било раније. Свијет је остао без идеје, а када нема идеје, онда је смисао човјековог живота потпуно изгубљен и зато не постоји друга идеологија и друга идеја од идеје враћања Богу, у то сам чврсто убијеђен”, поручује Кецмановић.
Осим промовисања нове књиге, у издању Издавачке куће „Лагуна“ из Београда, у мјестима широм Србије, Црне Горе и РС, уз општу оцјену читалаца да је у питању литерарни подухват вриједан дивљења, тренутно ради на новом сценарију, а планира да напише историјски роман, са темом блиском нашим крајевима.
Послушајте дио тонског записа са промоције поеме „Огањ и келија”, која је за академика Матију Бећковића једно од чуда Острошког Чудотоворца и драгуљ модерне српске књижевности.
Разговарала Влатка Мусић.
