Требиње је изњедрило велики број квалитетних глумаца, а најсвјежији примјер је Јован Јовановић који је недавно дипломирао у класи проф. Драгана Петковића Пелета.

Први је Требињац који је послије Наташе Нинковић успио да се упише на глуму на Факултету драмских уметности (ФДУ) у Београду. Многи га већ знају по улогама које је тумачио у ТВ серијама и филмовима, које је снимао још као студент.

Иако у основној и средњој школи није показивао афинитет за глуму и позориште ипак се одлучује да проба да упише глуму на Факултету драмских уметности у Београду.

Искористили смо његов боравак у Требињу, између снимања, да мало “прочаврљамо” са овим талентованим и перспективним глумцем.

Ниси био заинтересован за глуму док си ишао у школу?

- Ишао сам редовно на представе и пратио Фестивал фестивала, али никада нисам глумио у представи. На крају трећег разреда средње школе учествовао сам у хуманитарној представи коју сам спремао са својим другарима из школе и професорицом Татјаном Будинчић. Био је то одломак из Стеријиног “Kир Јање” гдје сам глумио нотароша Мишића. То је био први и посљедњи пут до академије да сам стао на сцену. Тада сам тренирао одбојку и заносио се да ћу се бавити спортом, па нисам размишљао о позоришту.

Шта те подстакло да ипак пробаш да упишеш глуму?

- Тражио сам се у средњој школи много, нисам се пронашао, па сам онда уписао Економски факултет у Погорици. Ни ту се нисам пронашао, па сам одлучио да пробам да упишем глуму у Београду, што ми је успјело из другог пута. На првом пријемном сам ушао у ужи избор, међу најбољих 24, али нисам примљен. Нисам  одустајао, на први поглед сам се заљубио у то и схватио да треба тиме да се бавим. Поново сам се пријавио сљедеће године, још боље припремљен и примљен  сам у класу проф. Драгана Петковића Пелета. И ево, прије неколико мјесеци сам и дипломирао. Оно што ме подстакло да упишем глуму су редовни одласци у позориште. Представа “Kонте Занович” коју сам гледао у Црногорском народном позоришту, док сам још студирао у Подгорици ме је навела на размишљање да бих и ја волио да станем на сцену и да кажем понеку живу ријеч са те исте сцене.

Док си још био на академији почеле су пристизати понуде за снимања филмова и серија. Kако је то кренуло?

- Ватрено крштење пред камерама имао сам на почетку друге године студирања у ТВ филму Горана Марковића “Слепи путник на броду лудака”. Пошто на академији немамо глуму пред камерама, морам признати да ми је у почетку било јако чудно, док се нисам привикао. Занимљиво је и то да сам у прва три дана снимио своје у том филму најважније сцене. Тако да све што сам изговорио у том филму снимио сам у прва три снимајућа дана у свом животу.

Је ли било треме ?

- Било је и треме и страха у почетку, нисам знао да то баш тако иде, да толико људи стоји иза камере и праве неку чудну тишину. Сада се већ привикавам на све те људе иза камере и учим полако да их не примјећујем, да могу да се осамим и концентришем на улогу. Много ми је помогао и режисер Горан Марковић, који је стрпљиво радио са мном и полако водио од сцене до сцене, узимајући у обзир и моје тадашње неискуство, трему, страх.

И послије тога су дошле и нове понуде за улоге?

- Послије су услиједиле “Сенке над Балканом”. Драган Бјелогрлић је дошао на академију на наш час глуме на другој години и гледао неке сцене које смо ми радили. Након пар дана су ме звали и рекли да имају улогу за мене, што је мене јако изнененадило. Добио сам улогу Завише, батлера Kалуђеровог кога је тумачио Гордан Kичић. На снимању ми је било занимљиво иако морам признати да сам се осјећао као Алиса у земљи чуда, јер сам се нашао на једном озбиљном свјетском сету. То ми је било свакако велико искуство.

Фото: Емилија Гајић

Онда је стигла и понуда за серију “Жигосан у рекету”?

- Позвали су ме да играм у серији “Жигосан у рекету”, чији је продуцент исто Драган Бјелогрлић. Он ми је понудио да играм центра у младој кошаркашкој екипи, што сам ја наравно прихватио. Требао сам да тумачим лик који је из Мостара, али смо се на крају изборили да буде из Требиња. Тако да сам већ на трећој години академије добио прилику да играм “суграђанина” Горана Бабића. Тренирао сам и кошарку неколико година што ми је сада добро дошло за улогу. Снимили смо 44 епизоде које су већ емитоване и наишле су на добар пријем код публике, па се сада снима и друга сезона у којој репризирам свој лик. Снимање почиње 15. августа и баш се радујем, јер је на сету добро дружење, атмосфера, млада смо екипа жељна рада.

Улога ти је “легла” што је потврдила и публика која воли твој лик.

- У серији ми је надимак “Жирафа” и у односу на друге глумце стварно штрчим у кадру па људи када ме виде на улици кажу “Јао, па ми смо мислили да си ти много, много виши”, јер дјелујем много виши пред камерама. Имам херцеговачку висину 199 цм."

 А повјерење су ти указали и у популарној серији “Војна академија”?

Фото: Емилија Гајић

- У "Војној академији" сам добио улогу у четвртој сезони серије. Тумачим лик који је у ријечној флотили. Први пут пушка у руци, доста теренског снимања, доста буке, акције, тенкова, бродова, доста искустава које не би стекао да нисам играо у серији. Врло занимљиво искуство, морали смо да прођемо један вид војне обуке. Није увијек лако, али трудим се да дам најбоље што могу у том тренутку. Четврта сезона је са највише акције, тако да није било досадно. 26. јула је пала посљедња клапа 5. сезоне у којој такође играм. И у овој смо сезони имали доста спектакуларних акција спашавања, сигурно ће бити занимљиво гледаоцима.

Позориште или филм? Шта више волиш?

- Морам да признам да много више волим позориште. На трећој години студија сам добио шансу да ускочим у представу по најновијем тексту Душана Kовачевића “Хипноза једне љубави”, као алтернација својим колегама Урошу Јаковљевићу и Ивану Михајиловићу. До сада сам је одиграо педесетак пута. Онда ми се указала шанса да играм и у представи "Осама Kасаба у Њујорку", коју је режирао Дарко Бајић, према дјелу Владимира Kецмановића. Ту сам од почетка и играм улогу Мурата. Јако занимљива подјела, млада екипа, играм уз Андрију Kузмановића, Бранка Јанковића, Исидора Симјоновић и са моје класе колеге Иво Илинчић и Амар Ћоровић. Занимљива представа. Играмо је у Звездара театру и једна је од гледанијих представа тренутно у Београду.

Играш и дипломску представу?

- Играм и своју дипломску представи “Ај, Kармела” са колегиницом Мионом Марковић са којом смо дипломирали на класи професора Драгана Петровића Пелета. Откупили смо права за представу, па се сада трудимо да представа заживи, да је што више играмо, да доста путујемо, да будемо примијећени. Одлучили смо да сами преузмемо иницијативу, уложили новац за откуп права, па ћемо да видимо шта ће даље да буде. Представа је добро прошла код публике, па се надамо успјеху.

Постоје ли планови да неку од тих представа одиграш и у свом родном граду?

- Позвани смо да гостујемо на Фестивалу малих ствари у октобру мјесецу са дипломском представом, још не знамо тачан датум. Надам се да ћу тада да се представим и својим суграђанима на даскама које живот значе.

Има ли понуда за неке нове улоге?

- Због заузетости на снимању нове сезоне серије 'Жигосани у рекету" нисам био у могућности да прихватим неке нове понуде, па кад заврши снимање видјећу шта даље…

Ево послије тебе, код проф. Драгана Петровића још један Требињац је примљен на ФДУ. То је Митар Милићевић, који је ове године успио да се упише. Имаш ли савјет за оне који желе да упишу глуму?

- Посебно ме радује што је суграђанин Митар Милићевић успио да упише глуму и то баш код мога професора. Свакако да сви који осјећају потребу и љубав према позоришту треба да дођу и покушају. Али и да буду упорни, да не одустају. Ево, ја сам у Београду и врло радо ћу помоћи колико могу, упознати са факултетом, јер знам како је када дођеш сам.

Bruno X