Уочи Преображења у Требињу, гдје љетње ноћи доносе мирис смиља, маслине и тек убраног грожђа, вечерас је под сводом Винске галерије Подрума „Вукоје 1982“ отворен Девети салон жилавке.
Чинило се да је камен препознао пјесму која се рађа из његових њедара, јер педесет излагача вина, маслиновог уља и домаћих херцеговачких производа унијело је у овај простор дух заједништва, укуса и вјековне традиције.
Kао да су у истој чаши вечерас наздравиле источна и западна Херцеговина. У каменим зидовима галерије сабрали су се винари и подрумари, маслинари и ресторатери, хотелијери са Јахорине, гости и пријатељи – сви под кровом који чува успомену на винограде што стољећима хране ову земљу.
Директор Подрума „Вукоје 1982“, Радован Вукоје, обратио се са осмијехом који открива понос виноградара: „Порасли смо ових година са четрнаест на педесет излагача. Ово вече показује да заједно можемо много.“
Његове ријечи одјекнуле су међу бачвама и боцама, а посебну свечаност дао је податак да је гост салона био и Род Смит, највећи дегустатор вина на свијету. Kао да је тиме жилавка, херцеговачка краљица бијелих вина, добила потврду да њен сјај не припада само овим кршевитим брежуљцима, него и свјетским трпезама.
„Свака извезена флаша је амбасадор ове земље“, додао је Вукоје, а присутни су се сложили да вино, више него иједна ријеч, може причати причу о свом поднебљу. И заиста, жилавка је прича о Херцеговини, прича о сунцу које пече камен, о вјетру што хлади виноград, о рукама које стрпљиво његују трс док сазријева у грозд.
Предсједник Привредне коморе Републике Српске, Горан Рачић, говорио је о значају жилавке у ширем контексту: „Она је добила примат не само у Херцеговини, већ и у цијелој БиХ, а тражи се и у региону. Све је квалитетнија, захваљујући виноградарима који јој посвећују пуну пажњу.“
Његове ријечи носиле су поруку да пред овом винском сортом стоји будућност, али и обавеза да се његује, промовише и чува као благо које припада народу и земљи.
У том мноштву винара и излагача, посебно се издвојила прича једне породичне винарије. Игор Дабић, из требињске винарије „Дабић“, рекао је једноставно и топло: „Жилавка је лична карта сваког виноградара, наш заштитни знак и домаћи вински бренд за свијет.“
У његовим ријечима осјетила се тиха елегија – породични рад, производња ограничена на десет хиљада литара годишње, вино које се извози у Црну Гору и Србију, а опет остаје везано за камен из кога је потекло. „Жилавка не тражи рекламу. Тржиште само долази до ње.“
И тако је вече одмицало, док су чаше одзвањале, а жилавка се пресијавала у свјетлости галерије попут течног сунца. Међу столовима су се сусретале приче о берби, о наслијеђу, о новим виноградима и старим обичајима. Мирис маслиновог уља мијешао се са аромом херцеговачког сира и пршута, стварајући склад окуса који су стољећима обликовали људе овога краја.
У том тренутку постало је јасно да жилавка није само вино. Она је завјетни знак Херцеговине, пјесма камена и сунца, успомена на претке и обећање будућим покољењима. Свака чаша подигнута вечерас била је наздрављање земљи која у кршу и суши зна родити нешто племенито, свијетло и вјечно.
Девети салон жилавке у Требињу није био само догађај – био је прича. Прича о томе како једно вино може ујединити људе, отворити врата свијету и истовремено остати укоријењено у камену из ког је никло.
