Норвешка архитектура много се разликује од архитектуре наших крајева, због сасвим другачијег поднебља, гдје је градња прилагођена оштрим климатским условима. Норвежани, у великој мјери користе традиционални материјал, дрво, од ког је изграђена већина стамбених објеката. Обрада и градња од овог материјала су им на веома високом нивоу. Гдје год да се окренете угледаћете ту, карактеристичну, романтичну слику дрвених кућа у низу. Посљедњих година, Норвешка је доживјела архитектонски бум, чему свједочи низ иновативних објеката, који су је претворили у архитектонску лабораторију. Велики акценат стављају на одрживу градњу, изградњу 'паметних' зграда, док су форме веома смјеле и измамљују одушевљење и становништва и посјетилаца”, усхићено говори Требињка ЂУРЂИНА СЕКЕРЕЗ, која се пред новогодишње празнике вратила из ове земље, гдје је боравила на стручном усавршавању.

Ђурђина Секерез - испред библиотеке факултета у Трондхејму

Дипломирани инжињер архитектуре, са признањем за најбољег студента генерације на Архитектонско - грађевинско – геодетском факултету у Бањалуци, у овој европској земљи радила је своју мастер тезу. Боравак од четири и по мјесеца доживљава непроцјењивом авантуром, гдје је свим чулима утолила глад за новим сазнањима.

Опредијеливши се, прије пет година, за студиј архитектуре, прича нам, направила је прави корак. Пробудила у себи одавно потиснуту страст да свему што дотакне да пуни облик и форму. Некадашње материјале, попут земље, папира, лего коцака или пластелина, замијенила је конкретнијим.

„Увијек сам нешто украшавала. Од малих ногу сам заљубљеник у умјетност, посебно цртање. Играла сам дуго година и фолклор, пјевала у црквеном хору и у изворној групи 'Нагоркиње'. Цртала сам непрекидно све до средње школе. Срећом, вратила сам се томе на факултету и сада је цртеж, поново постао један од начина мог изражавања“, каже нам ова млада Требињка, не скривајући задовољство што је себе на вријеме пронашла.

Са дипломског испита

Њен труд, рад и одрицања препознати су и вредновани на крају факултета. Међутим, у њеном случају, награда је дошла као подстрек да рад на себи ту не заустави, већ да таленат надогради. Тако је, не премишљајући се „ни секунд“, по преузимању дипломе 2017. године, одмах конкурисала на  Ерасмус+ програм за одлазак на размјену студената на престижни  Универзитет за науку и технологију у Трондхејму, у Норвешкој. Одлука, коју данас сматра најлогичнијом и вриједном сваког тренутка проведеног у учењу и ширењу сопствених видика.

„Преда мном су се отворила врата за усавршавање, стицање нових знања и искустава на престижном универзитету. Била сам одушевљена, узбуђена, али и уплашена да ли ћу се снаћи. Наишла сам на добро организован систем рада. Научила много. Упознала другачији приступ архитектури, доста слободнији, са великим акцентом на одрживу градњу, како кроз образовни систем, тако и у пракси. Уз ментора и са колегама дијелила сам студио у коме смо свакодневно радили на мастер тезама, размјењивали мишљења, искуства, дружили се. С обзиром да сам у Бањалуци одслушала и положила све испите, остао ми је само мастер рад, па у Норвешкој нисам морала слушати предавања. Ипак, често сам присуствовала, мени тематски интересантним, посебно код предавача из различитих земаља свијета“.

Прича нам да школовање у иностранству изискује много посвећености, али да је све, с обзиром на тамошњу организованост, прилагођено првенствено потребама студената. Не скрива одушевљење, на првом мјесту, самим начином школовања и образовања.

„Све нам је било доступно, од литературе, неопходних простора за сваку струку, извођења праксе, материјала, алата, технике и технологије потребних за вјежбе. Генерално, много се улаже. Најзначајније је што смо имали много праткичног рада, па се студенти, упоредо, сусрећу с оним што уче. Док сам била у Норвешкој, много мојих колега је одрађивало стручну праксу, паралелно са студијама. Тамо се студенти подстичу на напредак. Много се ради, а рад је адекватно вреднован и плаћен.“

Са колегама, волонтирање, Дани архитектуре у Бањалуци 2017.

Без обзира на сву тежину, како факултета, тако и мастер студија, ова млада дама каже да јој се сав труд исплатио. Не само јер у Бањалуци већ одрађује приправнички у струци, него и због чињенице да се бави оним што највише воли. Индивидуалност је испољила већ на факултету. Рад на мастер тези у Норвешкој, употпунио је, како каже, њену перцепцију саме себе.

Веома је важно радити на очувању идентитета који Требиње као град има и заштити га од нарушавања, а при том нудити нова, промишљена рјешења која ће садржати паралелу између традиције и модерне. Живимо у периоду убрзане урбанизације, гдје се у трци за профитом испуњавају жеље архитектонски неосвјешћених инвеститора, а став архитекте занемарује, те тиме губимо квалитет, добијамо лошу архитектуру, нарушавамо слику града и његов идентитет

Авантуристичког духа, са спремношћу за сусретима са непознатим, Ђурђина акцентује да ју је Норвешка много промијенила. То путовање, попут многих других, кроз фолклорно друштво, те студијско за Будимпешту на првој години архитектуре, допринијели су, да је са своје 24 године богатија, не само знањем, него и духом.

Са изложбе радова студената мастера у Бањалуци, Ђурђина испред свог рада

„Веома су ми важна и пријатељства и контакти које сам изградила. Упознала сам људе из различитих земаља свијета, њихов менталитет, културу, дружили смо се и, што је најважније, остали у контакту. Са пријатељима, које сам стекла у Трондхејму, обишла сам пар околних градова и све вријеме боравка упијала сву љепоту архитектонских грађевина. Исте утиске носим и из прелијепе Будимпеште. Обилазили смо град и околину, скицирали карактеристична мјеста, детаље који су нам били занимљиви. Учили смо да посматрамо архитектуру, запажамо детаље и виђено преносимо на папир. При том, ово путовање било је значајно за нас као генерацију. Боље смо се упознали, дружили и изградили пријатељства за цијели живот!“

Себе не штеди када је рад у питању. На умјетност и архитектуру полаже много и кроз такву призму, најчешће импулсивно, реагује на окружење. Како у шали каже, у скоро сваком простору у који уђе, загледа плафон, зидове или нешто друго, те јој се „омакне“ да ентеријере и прокоментарише.

Поглед са брда Бимарка у Норвешкој, очаравајући поглед и обавезан туристички локалитет

Не спада у особе које воле да планирају. Али, зато припада амбициозним. У многоме је захвална породици на константном разумијевању и подршци. Истиче да је задовољна свим што је до сада остварила. Уз посао, главна преокупација јој је припрема за одбрану мастер рада, након које ће постати Магистар архитектуре и урбанизма.

Ипак, титуле јој нису најважније. Себе је већ довољно афирмисала и највећа јој је жеља да у свом послу ужива. Нада се да ће у свој распоред, у догледно вријеме, успјети да уцрта и ново путовање.

„Већ дуго имам жељу да одем у Рим. Град богате историје и античке културе од које је опстало много споменика до данас. Толико сам учила о њему, његовој слојевитости у архитектури, могућности да на објектима прочитате периоде у којима су грађени, карактеристике грађења и слично. Опчињена сам том италијанском престоницом и надам се да ћемо се ускоро срести!“  

Требиње је архитектонски очуван град

„Архитектура је много утицала на мене. Упознавање са свим што пружа, могућности да формирам, обликујем простор, уз различита ограничења која прате процес пројектовања, представљају изазов, али и мјесто гдје могу да искажем себе, своју креативност, начин размишљања. Колико год да је захтијевно и тешко, љубав према ономе што радите може изњедрити само добре резултате. Кроз учење о архитектури постала сам и свјеснија вриједности свог родног мјеста и поноснија што потичем из тако лијепог града какав је Требиње. Има неки посебан дух мјеста, нешто што те увијек вуче да му се враћаш. Једна од мени дражих грађевина је Арсланагића мост, најстарији мост на Требишњици са великом културолошком, градитељском и естетском вриједношћу. Желим да додам да је веома важно радити на очувању идентитета који Требиње као град има и заштити га од нарушавања, а при том нудити нова, промишљена рјешења која ће садржати паралелу између традиције и модерне. Живимо у периоду убрзане урбанизације, гдје се у трци за профитом испуњавају жеље архитектонски неосвјешћених инвеститора, а став архитекте занемарује, те тиме губимо квалитет, добијамо лошу архитектуру, нарушавамо слику града и његов идентитет“.

 

Незамјенљив простор – макетарница

„Већ у првој седмици боравка у Трондхејму обишла сам много тога, али мјесто, које је мени било омиљено и на које сам често одлазила је фјорд, гдје се ријека Ниделва сусреће са фјордом у Трондхејму, трећем по величини у Норвешкој. Такође, дивно мјесто је узвишење на коме се налази Kристенстен тврђава, одакле се пружа нестваран поглед на цијели град. Један од објеката који чини слику града препознатљивом је готичка катедрала Нидарос, огромна и, захваљујући свом положају, сагледива из више дијелова града. Ипак, простор у коме сам највише боравила у Норвешкој и са жаром одлазила, је макетарница са мноштвом машина за обраду различитих врста материјала, нарочито дрвета, од којих смо правили наше макете. Били смо у прилици да материјализујемо своје идеје, па је за све нас, студенте архитектуре, макетарница представљала важно мјесто за боравак и рад“.