ТРЕБИЊЕ l Када је након завршеног Учитељског факултета, жеље за даљњим усавршавањем и уписаних магистарских студија, Требињка Зорица Бован схватила да мјеста у струци нема, покренула је властити посао. Без обзира на ризик који такав потез са собом носи, отворила је сластичарну у Кастелу.

„Прихватила сам чињеницу да се у скорије вријеме нећу бавити просвјетним радом, а од нечег мора да се живи. Макар радим оно што волим. Имам и ту привилегију да се дружим са дјецом, јер организујемо дјечије рођендане. Кад не могу у учионици, могу међу слаткишима!“

Сластичарну је назвала “Торта и по”, а ако се коме учини необичним што је за датум отварања одабрала посљедњи дан Старе године, Зорица каже то није било случајно.

„Тог дана, када се сви нечему надају, ја сам одлучила да урадим нешто конкретно. Хтјела сам да то буде дан који ће се памтити по мирису колача, угођају који нас увијек врати дјетињству, подсјети на неко прошло вријеме и оне, без којих нам живот не био потпун. Да са таквим емоцијама кренемо у нове почетке и празничне дане“, прича нам Зорица, којој је, потреба да себи обезбједи посао, била лајт мотив да љубав према посластицама, коначно прерасте у више од тога.

У сластичарни јој помажу другарица од дјетињства и сестра, а све најбоље функционише кад им у помоћ притекну маме. Императив ових пет дама су домаћи рецепти, по неки стари и више деценија.

„На послу влада права породична атмосфера! Трудимо се да одговоримо сваком захтјеву и испоштујемо рецепте. Држимо се старих, провјерених рецептура, које су на моју срећу, мама и бака сачувале. У понуди увијек имамо шапе и грчку баклаву по бакином рецепту, које, интересантно, нигдје у Требињу нисам видјела у продаји. Диван је осјећај када вам старији људи навраћају по колаче њиховог дјетињства. А тек када оду срећни, вјерујте, мени је срце пуно“, искрено прича ова млада Требињка.

Да прави колаче научила је од малена. Али, то није једино што зна да ради. Иза себе има читав попис послова. За својих, свега, двадесет пет година усавршила се као пица мајстор и фризер. Радила више сезонских послова, те израђивала накит, а све како би олакшала родитељима и себи омогућила финансирање студија.

„Живјело се тешко. Из Коњица, гдје сам рођена, у Требиње смо избјегли када сам имала четири године. Родитељима није било лако да нас школују и када је дошло вријеме за факултет, осјећала сам неку врсту одговорности према њима, да им на неки начин олакшам. Они то нису тражили. Била је то моја одлука“.

Како на првој, тако и на осталим годинама студија, све испите положила би у јунском року. Љетњи одмори били су радни.

„Двије сезоне заредом у Ариљу сам брала малине. Прилично напоран посао. Ради се од пола четири ујутру до девет навече. На трећој и четвртој години радила сам сезонски у Поповом пољу, на брању јабука и грожђа. Нисам имала времена за одмор, али када посматрам са ове дистанце, битно је да сам тим новцем осигурала останак на факултету“, наглашава Зорица.

За себе каже да су је животне околности у каквим је одрастала учиниле зрелијом и одраслијом од своје генерације, те да је рано увидјела да, за разлику од вршњака, има другачије дјетињство. Оно чиме може да се пореди са пријатељима, је чињеница да је расла окружена љубављу и пажњом.

„Без обзира на рат и све што нас је задесило, имала сам срећно дјетињство. И ма колико да је родитељима било тешко, нису то показивали. Успјело им је да нас заштите. Али ипак, дубоко у себи, увијек сам осјећала, како ту њихову пожртвованост, на неки начин морам да узвратим. Ваљда ми је зато јако чудно када видим младе који немају никакву амбицију да се покрену и ураде нешто са својим животом, већ само чекају да се неким чаробним штапићем ствари десе саме од себе“.

Свјесна да је једина “магија“ која ће јој омогућити завршетак студија  рад, истом мишљу водила се и након што је дипломирала. Када фризерски салон није заживио, послушала је мамин приједлог и упустила се у авантуру са тортама и колачима. Каже да је, иако ради двадесет четири сата дневно, задовољна послом који је усрећује.

А умијећем прављења колача, Зорица усрећује и све оне који у њену сластичарну наврате да засладе дан. И док старији Требињци углавном уживају у сувим колачима, дотле се они млађи опредјељују за модерније варијанте - све врсте чоколадних посластица. У сластичарни се труде да задовоље свачији укус, а најважније је да су колачи и торте увијек свјежи. Ипак, највећи изазов, признаје, представља јој украшавање торти, које ради ручно.

„Нисам још у могућности да купим машине за прављење декоративног материјала, тако да једино чиме располажем је мојих десет прстију и миксер. За сада се сналазим овако и добро нам иде. Теже јесте, али најбитније је да су муштерије задовољне, и да дођу поново!“

Истиче да приликом наруџби торти увијек испоштује рецепте, али када је ријеч о украшавању, не може да одоли, а да на свакој не дода по који свој детаљ.

Става, да се савршенство тешко постиже, те да је пред њом много учења у послу посластичара, Зорица вјерује да је, проникавши у најтананији дио себе, коначно открила истинску љубав, због чега је апсолутно срећна. Признаје и да јој је понекад жао што дјеци не предаје у школи, али да такве мисли брзо отјера.

„Млада сам, можда ћу једног дана и бити нечија учитељица. До тада, уживам овдје гдје јесам. Важно је да радите на себи и вјерујете да много тога можете постићи. А оно што је по мени најбитније, да сачувате оно дијете у себи. Тада је све лакше и једноставније!“

Прва свадбена торта, највећи изазов

Наруџба за прву свадбену торту стигла ми само мјесец дана након отварања сластичарне. Осим те једне, главне, за исту свадбу наручили су нам још седам торти. Била сам ван себе да ли ћу уопште све стићи. На срећу, све се добро завршило, чак и превоз до свадбеног салона. На крају сам била у страху, шта ако се торте преврну док их возим?! Одговорност је то. Али ваљда, неко то на крају све посложи како треба.

Чоколадни или стариснки колачи

Најбоље нам до сада пролазе чоколадни мус, чоколадна торта с румом, сникерс колач и наравно наша торта и по. То су посластице које сваком препоручујем. Незаобилазне код Требињаца су и шапе, баклава, хурмашице, шампита, кремпита, тулумбе и још двадесетак врста ситних колача. Ближи се љето и планирам да правим кремасте и воћне посластице, можда чак и шејкове. Ко воли нек изволи, сви су добродошли!