Требињка Зорица Правица- Циндрић, васпитачица у вртићу „Наша радост“, једина у Херцеговини креира и израђује платнене лутке. До сад их је направила безброј. На радост малишана са којима проводи већи дио дана, али и за своју душу. Посједује читаву колекцију. Свака је уникатна и непоновљива.

„Били смо у посјети кућним пријатељима. Тада смо живјели у Швајцарској, гдје сам и рођена. Госпођа Тереза се бавила израдом крпених лутака. Толико сам се одушевила да ми се сваки детаљ те посјете урезао у памћење. Пожелила сам да имам једну. Није могла ниједну да ми поклони јер су све већ биле резервисане. Обећала је да ће ми направити специјалну. Међутим, никад није испунила обећање. Била сам јако разочарана. Од тада у мени тиња жеља да правим лутке“, прича Зорица како из разочарења може да настане хоби.

Луткарство није једини Зорицин хоби. Осим израде лутака, ова њежна плавуша црта, рестаурира намјештај, прави дрвене кутије од паркета, гравира на алуминијској фолији, осликава стакло, а у граду је осим по луткама, постала препознатљива и по осликавању боцуна, буклија, флаша и чаша, који се користе на слављима за Крсну славу, рођендан и понајвише – вјенчање.

Све траженије и свадбене чаше за младенце...

Од малих ногу се дало примијетити да је умјетничка душа. Као доказ томе ми показује уоквирен цртеж у оловци „Сара Кеј“, који краси улазни хол у породичном дому у Засаду. Њено дјетињство је обиљежило цртање. Даноноћно. Ти периоди су трајали по двије године, а онда би се заситила и паузирала по двије године.

„Имала сам девет година. Јако прехлађена лежала сам у кревету. Памтим да сам имала високу температуру.  У том периоду обожавала сам Сару Кеј. Узела сам папир и нацртала је. То је један од мојих првих цртежа“, присјећа се Зорица са осмијехом и сјетом истовремено, јер је тај цртеж подсјећа на покојног оца, коме је било задовољство да подстиче кћеркине таленте.

„Било који рад, који сам урадила, таман и онај за вртић, обичну пчелицу или бубамару кад нацртам, он је чувао, уоквиривао, подржавао ме и јачао моје самопоуздање. Цртеж је прво морао да буде у кући један период, да он то гледа па тек послије, бих ја то могла однијети у школу или показати другарима“, истиче на личном примјеру колико је битна родитељска пажња и подршка у одрастању, а нарочито то примјећује откад је запослена у вртићу.

Гимназијске дане су јој обиљежиле новине „Практика“, које је њена мама редовно куповала. Обиловале су свакојаким савјетима. С пажњом их је читала и идеје примјењивала. Управо у „Практици“, открила је декупаж. У то вријеме, у Требињу је било немогуће пронаћи материјал за ову технику. Ни салвете, ни љепило ... Зорица није одустајала. Импровизовала је и схватила да се декупаж може радити бјеланцетом умјесто љепила.

Пехар за најизузетније прилике

Таленти су испливавали на површину. Хобији су се низали. Израстали један из другог. Шта год је узела у руке било је осликано, направљено, украшено ... каменчићи, слике, дрво, пластика, стакло ... И током факултета, а и послије, док није била запослена, није одустајала од цртања и сликања. Дуги низ година у слободно вријеме гравира на алуминијској фолији, осам пута дебљој од кухињске. Зидове породичног дома красе сова и паун настали овом техником. Истовремено од паркета прави дрвене кутије и осликава их декупажом.

Крајем основне школе је почела да шије торбе па мајице, а затим се осмјелила да оствари дјетињи сан и прави лутке. Почела је да уклапа различите материјале. Да се поиграва бојама, облицима,  концима, дугмићима ...  Међутим, константно је имала проблем са пуњењем за лутке. Фабричке се пуне синтетичком ватом, која се код нас не може купити. Зато је пробала са обичном ватом, пијеском, рижом ..., али није била задовољна изгледом лутака.

„Запитала сам се чиме могу напунити лутку јер код нас не можете купити синтетичку вату. Пробала сам све и свашта, али сам је на крају морала набавити из Новог Сада“, помало разочарано, Зорица потврђује причу свих требињских креативаца о проблему набавке репроматеријала и додаје да су све њене лутке, иако различитих величина, од природних материјала - памука, свиле, чохе и вуне. Њене лутке су јединствене и по томе што свака својом оригиналношћу дочарава једну животну причу. Израда ових униката није лак посао, зна да траје данима, недjељама …

 „Када ја покушавам да дочарам карактер лутке и када правим читаву њену причу, то је наjљепши стваралачки дио. Када је други људи доживе на онај начин како сам ја жељела тек онда сам задовољна. Рад на луткама ме  покреће. Њихова израда је чиста љубав. Све се ово ради из душе и искрено - иначе је бесмислено“, каже Зорица, али и потврђује да људи често немају могућности да приуште себи квалитетну лутку. По сопственом признању, жао јој је да продаје лутке јер не може да „изусти“ њихову праву цијену. Вриједе много (за наш стандард) јер улаже квалитетне материјале, али и пуно труда и рада. Ипак, увијек има оних који знају да цијене рад и квалитет.

„Велики проблем је наплата. Не могу да идем испод цијене. Чак „руке“ никада не наплатим. Зато ме укућани и блиски пријатељи често критикују, али ја сам заправо срећна кад видим да се тај мој рад некоме стварно свидио. Одушевљење нико не може да плати“, тврди Зорица и додаје да је прву лутку у облику мачке направила на факултету. Била је то гињол лутка за представу.

Упоредо, ова вишеструко талентована Требињка, осликава све врсте стаклених производа.

Осликавам боцуне, чаше, флаше. То је посебан процес, који обожавам...

„Осликавам боцуне, чаше, флаше... То је посебан процес, који обожавам. Процес израде боцуна није нимало лак, поготово ако радим као поклон за Крсну славу и осликавам и икону. Прво урадим подлогу, а затим исцртавам контуре, попуњавам и печем. Израда траје више дана. Обраћам пажњу на детаље па и печем у дрвеном шпорету да би се то могло послије прати. Имала сам боје које су се могле чак и у машини прати. Међутим, затворио се трговачки центар „Оби“ у Мостару гдје сам то куповала па сам сад у проблемима“, прича ми Зорица која је у Требињу постала препознатљива управо по осликаним буклијама и боцунима за свадбе.

Сазнајемо да су најтраженији боцуни са осликаним иконама те свадбене чаше за младенце. Понекад се траже и неки кичасти детаљи, дречаве боје ... тада, признаје, покушава младенцима да испуни жеље, али на њен начин.

Сматра  да је умјетничку црту наслиједила од дједа, Илије Правице, који је правио уникатне предмете од дрвета. Показује ми витрину, стару више од 100 година, која се чува као породично благо. Кроз смијех ми прича да су се тата и мама често препирали на кога им је дијете талентовано, али „побједио“ је дјед. Данас јој у „послу“ помажу мама и супруг.

Дућан уникатних производа је пројекат за будућност, који је осмислила са кумом Милицом. Јер она  прави лептир машне те хекла и штрика одјећу за бебе. За сада, њени радови се могу погледати и наручити на фејсбук страници „Уникати с љубављу рађени“.

Одувијек је жељела да буде сликарка. Ипак, у посљедњем тренутку одлучила је да упише Филозофски факултет, Одсјек за предшколско васпитање и образовање. Љубав према дјеци је пресудила. Сматра да је изабрала дивно занимање у коме је спојила љубав и креативност. Ужива у сваком дану и труди се да мале шврће подстакне да испоље креативност. Непрестано се усавршава у послу, а сада покушава да ради такозване валдорф лутке и марионете. Ове друге, каже, развијају код малишана велику креативност, а њој је најбитније да сви њихови таленти испливају на површину.

Рад из задовољства

„Може од овог посла и додатно да се заради и употпуни кућни буџет, али ја ово радим искључиво из задовољства. Волим да се безрезервно посветим нечему што ће ме испуњавати. Моје лутке су ми постале најдражи пријатељи“, каже Зорица, видно поносна на своје рукотворине.

Послије 10 сати рада – температура!

„Недавно ме контактирала дјевојка. Тражила је осликан боцун. Буквално ме звала у петак, а требало јој је за сутрадан. Брат јој се женио. Нисам могла да је одбијем. Схватила сам колико је тај боцун битан младожењиној породици, а и за младине је јако лијеп дар. Осликавала сам десет сати у континуитету. Послије тога сам била толико исцрпљена да сам добила температуру. Ипак, била сам пресрећна“.

Јелена Ковачевић