Месар Сања Путица: Мајстор свог заната

Бити месар није лаган посао. Захтијева јаку конституцију, физичку снагу и спретност руку. Због саме природе посла и емоционалну стабилност. Уобичајено је да је ово мушко занимање. Или смо углавном тако навикли. Али свако правило има изузетак.

И баш је такав примјер Сања Путица, изузетна у свом послу, међу ријетким женама месарима у Требињу. Можда и једина која изузев продаје, месо комплетно истранжира. Зна готово све о укусима, жељама и прохтијевима муштерија, које редовно долазе у Конзум, по месо, и то баш због ње. Радо се испред фрижидера с месом задрже и туристи, такође не навикли да виде жену како спретно барата сатаром и ножем.

Да се бави овако тешким, како га често називамо и крвавим послом, за не повјеровати је да једној жени не пада тешко. С осмијехом и хитро приступа сваком радном дану и открива нам да ради оно што воли!

„Завршила сам Средњу трговачку школу у Требињу. Никад ме није привлачио посао класичног трговца или угоститеља. Сасвим случајно ме запало да будем месар и одмах сам знала да је то оно што желим да радим. Знам да звучи чудно, многим женама вјероватно и помало гадљиво, али за мене је ово посао који волим“, искрена је Сања.

Ова тридесетосмогодишњакиња као месар ради већ 15 година. Прије четири године постављена је за шефа месара у Конзуму на свом послу. Заједно с њом ради и мушки колега, али велики број купаца, које редовно среће, дођу током пријеподнева за вријеме њене смјене.

„Први додир са овим послом имала сам још као дјевојчица. Помагала сам родитељима све око транжирања меса, било да је у току свињокољ, за славе или онако, за нас кући. Ни као малој то ми није било тешко. Испаде, да ме посао месара једноставно пронашао“.

Да би се бавила овим занимањем и била мајстор свог заната, Сања је морала и да заврши обуку. Практична, али и знања о дијеловима тијела животиња и комадима меса, који су за шта потребни, савладала је брзо. Сада, након непуне двије деценије за месарским пултом, ова жена посао има „у малом прсту“.

„Зачуде се и даље људи мојој прецизности и брзини, али то је ствар праксе. Могу посао радити и затворених очију, малтене ми то дође као некоме рећи добар дан. За мене је ово посао као и сваки други. Прихватила сам и радим без икаквог напора. Необично јесте за једну жену, али ја на радно мјесто долазим са задовољством!“

Да месарски занат има тежу страну, Сања је прилично свјесна. Али то јој, како тврди, не представља никакво ограничење.

„Најтежи је физички напор приликом истоварања меса. Долази нам у черецима и задатак мене и мог колеге је да га изнесемо и транжирамо. Ако стигне ујутру, онда то све урадим сама. Такође, строго водимо рачуна о хигијени и свим условима неопходним за рад са месом. То се никада не смије препустити случају. Ово јесте „крвав посао“, па и такав мени није тежак“, говори нам једна од ријетких требињских месарки.

А оно што је још чини ријетком међу ријеткима је њен став да овим послом жели да се бави до краја радног вијека!

„Од средње школе сам запослена као месар. И сада вјерујем да ми не би било ни лакше ни љепше негдје друго. Волим да сам у покрету, да се стално нешто дешава и овај посао ми то омогућава. Иако цијело радно вријеме проведем стојећи, опет не бих имала ништа против да као месар зарадим и пензију“.

Кад се сагледају њене способности, брзина којом ради и невјероватна прецизност, а нарочито љубазност према муштеријама, вјерујемо да би се са Сањином жељом сложили и сви који код ње купују месо. И без обзира на честе реакције изненађења када угледају жену како вјешто барата сатаром, Требињци су већ поприлично разбили предрасуде.

„Навикли су се и вјерују ми. Сталним муштеријама већ кад се погледамо знам шта и како треба исјећи. Било је у почетку мало неповјерења. Знали су ме људи питати – „Има ли ту какав мушкарац?“ А ево, посљедњих година, стекавши повјерење у мене, редовно долазе и не крију задовољство кад ме виде. Кад ми већ вјерују, моја је одговорност да њихово повјерење и оправдам. Трудим се колико могу да задржим такав однос са свим купцима. Ту не смије да буде грешке“, поштено и часно истиче Сања Путица.

Да и жене могу радити мушке послове, или је таква подјела већ одавно постала сувишна, доказ је управо ова млада месарка. Послу се предаје ревносно. Зато не изненађује да је мушке колеге често питају за савјет или зову да им помогне.

„Радо ћу увијек свакоме показати и помоћи да научи месарски посао. И ја сам једном учила од некога, а сада своја знања преносим на друге. Лијепо је што се мушкарци према мени не односе са висине, већ испоштују и прихвате све што им сугеришем. Нисам до сада имала неугодних ситуација да неки од колега није хтио да га послу учи једна жена“.

Додаје и да јој је свака муштерија драга на свој начин. Радује је кад јој госпође кажу за шта им треба месо, а избор препусте њој. Нарочито, кад јој сутрадан препричају како су направиле добар ручак. Много има, каже, и млађих и старијих мушкараца, као и младих домаћица, којима радо настоји да помогне приликом избора меса, јер се не сналазе најбоље. Посебно јој је драго што већина купаца држи до њеног мишљења, што значи да јој вјерују, а то је оно чиме се руководи већ деценију и по на свом послу.

А за све те године успјела је да сачува и ведру страну своје личности. Док разговарамо непрекидно је насмијана, па смо се зато и нашалили и питали је како супруг гледа на њен посао са оштрицама?

Сања упућује још један осмијех и разиграно каже: „Нисам ја опасна, нема он од мене никакве зебње. Нож и сатара су само за посао. Кући се враћам наоружана једино осмијехом за њега и нашег седмогодишњег сина!“

Месарка којој вјерују

Сања Путица редовно обавља и комплетну припрему свих врста меса за потребе требињских ресторана. Каже да је мотивише то што јој вјерују, те да понекад има и више позива одједном. Кад ова дама месо припреми, на куварима је само да га спреме по планираном рецепту и сервирају. Труди се да на сваки позив одговори у предвиђеном року, те да посао обави, крајње професионално. Истиче, да је до сада имала срећу, те се само једном на послу повриједила.

„Било је то баш давно, још док сам радила у клаоници. Од тада не памтим да сам се више икада посијекла, а камоли нешто опасније да је било. Имам среће, мада мислим да су највише пресудни моја добра концентрација и координација покрета. Надам се да ће тако остати и убудуће“.

Радни дан 24 сата

По завршетку посла, Сањин радни дан само је дјелимично завршен. Враћа се породици у Петрово поље, гдје је чекају нове обавезе. Живи са супругом и седмогодишњим сином, те свекром и свекрвом. Ради се башта, воћњаци, а посла има и око стоке. Осим што на послу месо сијече осам сати сваки дан, често се деси да је исто сачека и кући.

„И у породици помажем мужу и свекру кад се ради око меса. Заједничким снагама све брзо завршимо. Често ме зову комшије да и њима обрадим месо. Некад одем сама, а некад ми и муж помогне. Буде и купаца са посла који ме замоле за помоћ. Шали се супруг са мном па зна некад рећи – „ једна жена а ради толики мушки посао!“ Шта ћете, то је мој занат!“

Ко се коме више чуди?

Након толико година рада као месар и дугог периода да се на жену у овом послу изнова привикавају, не засметају јој ни редовни зачућени погледи туриста. Напротив, ту се ова жена помало чуди.

„Требало би, ваљда, да су баш странци они којима је жена месар нормална појава! Али, ето није. Колико се они чуде кад виде мене, толико и ја њиховој реакцији. Забавно је то понекад, вјерујте. Најважније је, ипак, да оду задовољни. А оду. Врте главом и смјешкају се између себе, а онда ми покажу палац на горе, у савременом друштву чувени лајк. Одговорим им на исти начин, и свако за својим послом“, уз смијех нам ова Требињка препричава само неке од догодовштина са њеног радног мјеста.

Маја Бегенишић/Глас Требиња