Посвећеност, пожртвованост, одговорност, а најприје љубав према позиву и сваком малом бићу чине да се први васпитач никада не заборави и уз префикс омиљени заувијек носи у срцу. Једна таква, која је сасвим сигурно оплеменила бројне танане дјечије душе и оставила неизбрисив траг је Мирјана Вујовић, васпитач у требињском вртићу „Наша радост“. Иза себе има скоро четири деценије рада, прегршт признања и награда, стручних сусрета, пет објављених стручних радова, а исто толико успомена и тренутака за памћење од низа генерација дјеце, које је стрпљиво, увијек са осмијехом, њежношћу и загрљајем дочекивала и испраћала.
Са додјеле републичке Светосавске награде
Зато је, апсолутно заслужено, њено име уписано међу добитнике републичке Светосавске награде, која јој је уручена на овогодишњој Светосавској академији у Бањалуци. У конкуренцији девет номинованих предшколских радника за школску 2025/2026. из предшколских установа, Републике Српске, једини је овогодишњи награђени васпитач из Требиња, а међу двоје из Републике Српске.
„Примити Светосавску награду више је од признања. То је осјећај дубоке захвалности и потврда да пут који сам изабрала није само професија, већ и животни позив. У просвјети је пуно изазова, брига, сумњи, али и тренутака који мијењају живот - када у очима дјетета видите искру разумијевања и љубави, осјетите да је ваш труд постао нечија храброст, знање или осмијех. Управо су ти тренуци највећи стваралачки покретач сваког васпитача. Зато ова награда није само мој лични успјех“, веома емотивно и искрено, започиње Мирјана наш разговор.
Тежина награде још је већа ако се узме у обзир чињеница да ју је за ово изузетно признање номиновала струка - Удружење васпитача и стручних сарадника Републике Српске.
„Посебну захвалност дугујем Удружењу што су препознали квалитет у мом дугогодишњем раду као и моја постигнућа у промовисању васпитно-образовног процеса рада предшколске установе. Први сам кандидат кога је Удружење номиновало и утолико је мој избор значајнији, али дакако и одговорнији. Бити васпитач значи бити први ослонац, прво охрабрење и прво сигурно окриље у животу дјетета, послије његове породице. Награду дијелим са колегиницама са којима сам годинама градила тим, стварала позитивну атмосферу и професионални пут којим се поносим, и поред бројних препрека на које сам наилазила. Такође и са родитељима, који су ми поклањали повјерење остављајући ми њима највредније – своју дјецу и, наравно, са свим генерацијама дјеце које су све ове године прошле кроз моје васпитне групе, са њиховим првим реченицама, радостима, сузама и успјесима, који су, док сам их учила како да постану добри људи, мене учили како да останем добар човјек!“
БИОГРАФИЈА ИСПУЊЕНА ПРИЗНАЊИМА
Светосавска награда додјељује се за изузетне резултате у области васпитања и образовања и допринос квалитетнијем образовном процесу у Републици Српској. До овог, највећег признања у просвјети, долази се савјесним и искреним залагањем, а Мирјана Вујовић своје је одавно оправдала те је њена биографија препуна постигнућа. Од прве награде Министарства просвјете и културе РС за ауторски рад „Тиха књига“, преко објављених међународних радова у Стручним зборницима, два пута награђених од стране Форемост фондације, до двије иновативне награде за наставнике у БиХ, 2019. и 2021. године, као и први стручни рад 2007. године, „Методичка свеска 2“, Удружења радника предшколских установа РС. Учествовала је и на конференцији најбољих наставника EX JU, а као директор ЈУ „Наша радост Требиње“ 2014. године отпочела реализацију PUPI програма – „Пријатељи правилне исхране“, заједно са Институтом за јавно здравство РС у Требињу.
Најновију, Светосавску награду Републике Српске, како каже, доживљава као круну дугог, преданог и одговорног пута који је обиљежила љубав према дјеци и вјеровање у вриједности које је Свети Сава оставио нашем народу:
„Када добијете награду Светог Саве, онда носите и његов идеал: бити васпитач који не само да подучава, већ води, подржава и обликује људе. Одувијек сам била свјесна да успјех не долази преко ноћи. То је процес који захтијева вријеме и зрелост, стрпљење и промишљеност јер су велики успјеси резултат досљедности и дугорочне посвећености. У вртићу, гдје се све рађа из игре, топлине и повјерења, научила сам најважније лекције које ме прате кроз цијелу каријеру: да је свако дијете јединствен свијет, да напредак тражи стрпљење, да осмијех вриједи више од ријечи и да су за повјерење потребни вријеме и љубав!“
Та узајамна повезаност градила се деценијама и попут најчвршћих темеља представља несаломив траг између једног васпитача и мноштва малишана. Јер, када доживите да међу дјецу долазите празних руку, а они вам ипак трче у загрљај, тада, не само да знате да сте на исправном путу, него добијете поклон који се ни са чим не може мјерити.
Нова година 1991/92.
„То ми је највећа срећа и најпосебнија награда. Основно је од дјеце стварати велике људе и тиме се увијек водим. Важно се оријентисати на њихове жеље. Све ове године остваривала сам дивну сарадњу и са дјецом и родитељима, а све што сам постигла не бих успјела без мојих колегиница са којима сам имала заиста искрен однос и вјетар у леђа. Од оних првих, Цвије Ђордан и Дане Рикало, до касније млађих колегиница Раде Бутулије, Ведране Паранос и Драгане Бањак“.
Како нам каже, основ сваког просвјетног радника чине љубав и посвећеност струци, а да би неко опстао, додаје, мора посједовати пет важних начела да би могао да се бави овим одговорним, осјетљивим и најљешим позивом.
„На првом мјесту љубав, као основни зачин у сваком послу, а посебно у нашем, са најмлађима. Ако нема љубави према дјеци онда је заиста тешко радити. Љубав је мирођија, основно што вас вуче и мотивише на креативан рад. Друго, образовање! Морате бити спремни да радите са дјецом, ако немате основне појмове, тешко је онда да им објасните нешто. Треће, сваки васпитач у себи мора да има темељ иновативности и креативности. Ако креативности нема, немате шта да пренесете на дјецу, онда игра нема смисла, а у вртићу све креће од игре. Иновативност је важна да би се изашло из заданих оквира и пронашло и нешто ново. Четврто је наратив. Ако нисте способни да заинтересујете дијете једном добром причом, оно се устане, оде и проналази други кутак интересовања. И пето - три основне вјештине: физичко, ликовно, музичко. Ту се морате показати у сваком смислу, кроз стваралачки рад“, јасна је ова васпитачица, која говори на основу кредибилитета, пажљиво грађеног током 39 година рада са дјецом.
ОСМИЈЕХ КАО ЊЕЖНИ ПОДСЈЕТНИК НА ДЈЕТИЊСТВО
„Дјеца су искрена, отворено ће показати шта о вама мисле и осјећају и немогуће их је преварити. Вежу се за нас васпитаче и зато је њежност пресудна. А када им је пружите, и они постану такви. Трудила сам се да вртић не буде само мјесто боравка, већ други дом у коме се његују заједништво, радост и међусобно поштовање. Мисија ми је била да дјеци дам најбоље од себе – знање, топлину, стрпљење и вјеру у сопствене могућности. Зато ме изнова гану надимци које ми свакодневно дају, попут најновијег, Миринка, у коме је сва љубав саткана. То је оно што се памти и са собом заувијек носи. Највећа награда увијек ми је био дјечији осмијех, загрљај, повјерење родитеља и поштовање колегиница. Често добијам и поруке од родитеља, чак и генерација које сам давно извела. Њихове ријечи – „Само задржите осмијех“ - признање је које тјера да идем даље!“
Евоцирајући успомене на каријеру, вјечито испуњену дјечијом грајом, откривамо да се Мирјанина жеља ка животном позиву родила много прије факултетских дана. Не престајући никада да сања и машта била је као предодређена за просвјетни рад.
„Одувијек сам жељела бити просвјетни радник. Одрастање у Придворцима памтим по игри учитељица са мојом садашњом кумом. Увијек сам вољела да имам креду и ми смо, буквално, писале гдје смо стизале. Интересантно, моја кума је жељела да се игра и љекара и, данас сам ја просвјетни радник а она љекар. Сасвим сигурно, обје смо оствариле сан из дјетињства!“
3. јануар 1997 - За сјећање и успомену на веселе тренутке у вртићу
Посматрајући са ове дистанце, увјерена је да је професија пронашла њу. У Бањалуци је уписала Педагошку академију, а вођена неким унутрашњим гласом, одабрала смјер Предшколско васпитање и образовање на коме је и дипломирала давне 1984. године као наставник предшколског васпитања. Залажући се увијек за образовање, скоро двије деценије потом, стекла је и звање професор предшколског образовања и васпитања.
У периоду од 2012. до 2016. била је и директор требињског вртића „Наша радост“, али, говорећи о свом раду, ту функцију не потенцира. Њена основна мисао и идеја водиља увијек су биле и остале дјеца, како да им пружи све што треба, али и побољша васпитно-образовни процес. Зато се са посебним пијететом присјећа својих почетака и времена, по много чему непоновљивог.
„Кад сам почињала, нас, васпитача било је мање и биле смо као породица. Тадашње васпитачице биле су истинске даме. Водиле су рачуна о лијепој комуникацији и размјени искустава. Владало је поштовање. Нарочито памтим наше разговоре у зборници када смо рјешавале неке проблеме, савјетовале једна другу, биле ослонац и подршка. Данас ми то јако недостаје. Почела сам да радим са Цвијом Ђордан, сада пензионерком, тада учитељицом са великим искуством, касније са Даном Рикало, мојом звијездом водиљом. На жалост, није више међу нама, а била је васпитач какав сам жељела да постанем. Пренијела ми је изузетне темеље и уживала сам радећи са њом. Узор ми је била и Мира Павковић, као и Цмиља Поповац. Биле су то жене које су међу дјецом имале компетенцију, какву сам ријетко срела – од елоквенције до способности да савладају сваку вјештину. Дивно је било учити од тих, старих генерација!“
ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈЕ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ
Са колегиницама Радом Бутулијом и Ведраном Паранос
„Памтим свако дијете, сјећам се свих наших предивних дана, приредби, манифестација... пресрећна сам када се сретнемо и када видим у какве људе су израсли. Сада у групи имам троје дјеце чије сам мајке учила и то је диван комплимент од родитеља! Давне 1989. године кад сам почела да радим, у првој мојој генерацији била је Рада Бутулија, тада дјевојчица, а сада учитељица и моја некадашња колегиница, са којом сам стварала најљепше радове. Заједно смо креирале и два међународна рада и освојиле прво мјесто, што ми је, поред Светосавске награде, највеће остварење. Не знам има ли веће среће од те када у првој генерацији имате дијете које сте извели и одњеговали, а које потом као одрасло постаје васпитач и ниже изванредне резултате. Изгледа да сам већ у првој својој генерацији просвјети дала немјерљиву оставштину!“
Данас је, каже нам, штошта другачије. Ипак, као неко ко са собом увијек носи осмијех, искреност и ведар поглед на живот, упркос свим биткама, када је дочекају раздрагана лица њених другара, зна да је од себе дала максимум. Ми ћемо додати, и остварила идеале из младости учећи од најбољих, а сачувавши и вјечито дијете у себи, једино тако увијек могла одговорити на све потребе ових малих, великих људи.
1997. година
„У вртићу нема лаганих дана. Непрекидно се преиспитујете, анализирате, промишљате да ли сте или нисте нешто добро урадили, али ако вас само један осмијех дочека, знате да сте на правом путу и то је оно што нас држи и тјера на стваралачки рад. Научиће дјеца и бројеве и слова, и све што треба, али када су тужни, а ви им пружите љубав, један топал загрљај, некада им је то важније од свега. Важно је пронаћи пут до њихових срца и знатижеље, не угасити им машту, него је подстицати и развијати, а то се остварује нашим умијећем и ослушкивањем њихових потреба“.
У том смислу, васпитачица Мирјана Вујовић, позната је као неко ко веома често користи креативне методе, ресурсе из природе и води дјецу у тај, њима неопходан разнолики свијет па је са колегиницом у новембру прошле године у Бијељини, презентовала и рад „Сусрет дјечије умјетности и природе кроз дјечију игру – Land - аrt“.
Одгајајући многе малишане кроз вртић, учећи их да у ономе што раде истрају и буду посвећени, несебично им дарујући цијелу себе, упоредо је подизала и своје двоје дјеце, данас одрасле и успјешне људе, уткавши им исте вриједности и постулате. И то је оно што је, рече нам озарена, чини срећном и поносном. Зато би, да може све изнова, опет корачала истим стопама овог племенитог позива.
Сви смо срећни - 19. фебруар 2009.
„Васпитач живи свој позив и оставља најтрајнији траг у срцима дјеце и моја највећа професионална и људска сатисфакција је то што сам имала прилику да обликујем дјетињство многих генерација и да им дам добре темеље за живот. Када одем у пензију недостајаће ми контакт са дјецом јер сам рад са њима увијек доживљавала као привилегију и част. Да бирам поново сигурно бих одабрала исти позив, за мене најљепши. На том путу нешто бих и промијенила, али дјецу никада! И данас, након скоро четири деценије рада, водим се истом вјером са којом сам почела – да сваки дан у вртићу може промијенити нечији живот, да лијепа ријеч, стрпљење и топлина, праве разлику и да је дјетињство темељ онога што ће човјек постати. Зато Светосавску награду носим као подсјетник на све године иза мене, али и као обавезу за све што још могу и желим дати!“
