Новинарска каријера вриједна дивљења: СВЕ БОЈЕ ЖИВОТА

И да се још сто пута роди, Жарко Јањић би сваки пут, изнова, постао новинар. Није ми то сам рекао, а нисам га ни питала. Данима сам спремала питања за овај интервју, а кад смо се срели пред „Маркетом“ на љубињској главној улици и сјели да попијемо кафу у хладу кестенова; иако је крај октобра сунце је и даље неумољиво грије под Радовињом; склопила сам папир и гурнула га у торбу.

Шта питати човјека који је извјештавао са Титовог болничког узглавља, врха Триглава, рудокопа миљама испод земље, епицентра земљотреса, поплава, ратова, пустара, недођија… новинара, чије реченице се у редакцији читају „наглас“ и памте као лектира. Кад је рођен, гдје се школовао, за кога је радио, које је награде добио … па не може то стати на четири картице куцаног текста?! Али, хајде да пробамо…

„Сваког нешто омађија. Ето, мене су новине и новинарски слог. Почев од оног оловног до сад, већ, дигиталног“, храпавим напуклим гласом прича Жарко кога сви у Љубињу својатају са Жаре, док му поглед брзином муње шара скоро пустом главном штрафтом. Гледа ме у очи, али некако дјечачки радознало, више него и средином шездесетих година прошлог вијека док је „гутао“ „Тома Сојера“ и „Хаклбери Фина“, а тек, кад је открио Ћопића, Ловрака, Селишкара?! Толико је читао да је то, што оно кажу, одударало од цијеле средине. И не само лектире већ и новине.

„Мале новине, број 717. У њима су ми објавили први прилог. Био сам шести-седми разред. Мјесец дана раније, јавили су ми писмом да ће текст бити објављен тако да сам с нестрпљењем чекао кад ће се лист појавити. Била је то, за мене, прворазредна сензација. Мада, да будем искрен, и данас са истим нестрпљењем чекам кад ће ми текст бити објављен“, искрен је Јањић за кога колеге кажу да му у репортажи тренутно нема равног у Босни и Херцеговини, а он, скроман, упорно скреће пажњу са себе.

„Мало веће реаговање мојих наставника и околине било је у осмом разреду када сам побиједио у телевизијском квизу на тему дјечије књижевности. Прво сам освојио пут у Москву, а затим и у Париз“, наглашава Жарко, колико је то путовање утицало на развојни пут „младог провинцијалца“.

Тако се голобради дјечак 1970. године обрео у Совјетском савезу. Чак двадесет један дан, једанаесторо дјеце уживало је у пространствима, љепотама, историји, култури, музејима, метроу, стадиону Динама …, али и  редакцији „Пионирске правде“, чији је новинар Анатолиј Тоља Исајев и пресудио да заволи новинарство.

„Било ми је импресивно како Тоља сједи, начин на који извјештава, како прича о редакцији, о штампарији… Сјећам се, пушио је цигарете „Орбита“, смије се Јањић  дјечијим успоменама, али га и даље фасцинира један податак – „Пионирска правда“ је имала тираж од десет милиона примјерака, а поређења ради, „Мале новине“ у свега 200 000 примјерака.

Пожелио је тада Жарко Јањић да буде спортски новинар као Тоља, да говори свјетске језике, обиђе земаљску куглу и те је жеље себи и испунио. Рекло би се без по муке. Вратио се у Љубиње и наставио да игра одбојку. Школовање, за почетак неславно, у Столачкој гимназији. Стартовао је са пет јединица. Тренеру, чувеном репрезентативцу Јову Ђурићу, обећао је да ће поправити оцјене па га је отац пустио да отпутује у Париз. У Паризу га је највише занимало гдје је редакција „Монда“. Видио је сличности и разлике. Запад га није импресионирао и како рече „у односу на исток, само је било више боје“. По повратку, поправља оцјене. Чак је и математику „изгурао“ на двојку, тренира одбојку и стиже до репрезентативног дреса. Још у првом разреду Гимназије, окуражио се и почео да шаље кратке извјештаје са утакмица редакцији „Спортских новости“ и „Ослобођења“. За те прилике позајмио је расходовану писаћу машину из школског складишта. Врло брзо су и професори почели да га гледају другим очима јер су читали његове текстове. Као петнаестогодишњак, почиње сарадњу и са нашим „Гласом Требиња“, коме је вјеран пуних четрдесет седам година.

„Године 1970. послао сам први текст „Гласу Требиња“. Поштом, у коверти. Била је то кратка вијест о доброј игри „Југометала“. Главни и одговорни уредник био је Драшко Бубрешко. Занимљиво је да га никад у животу нисам видио, срео, упознао. Данима сам држао „Глас“ у рукама и гледао к’о да је не знам ти шта.Тако је кренуло“, евоцира успомене на новинарског мага Драшка Бубрешка, за чије је репортаже, жалио што им он није аутор, поготово кад је летио на пробним летовима руских авиона.

„Ми репортери, у животу се обично заборавимо захвалити неким нама важним особама. Пишемо надуго и нашироко о коме све не, али ја ћу овом прилико рећи – хвала тетки Даници и тетку Душану Ђурићу, који су живјели у Сарајеву. Да би наша репортажа била сјајна, а студентски живот био добар постоји, како рече, у запећку увијек нека тетка“, не заборавља теткино уточиште Жаре, јер му је фамилија помогла да преброди прве студентске и сарајевске дане.  Кад је дошао на пријемни испит на Факултет политичких наука „Вељко Влаховић“, већ је био препознатљиво име. Иако стални дописник „Спортских новости“, „Ослобођења“ и мостарске „Слободе“ чије је дописничке картице приложио уз документа, стрепио је од резултата пријемног испита. Кад га је видио проф. Влајки зачуђено је питао што је уопште полагао квалификациони испит кад је већ „име“ у свијету новинарства. Све вријеме студија је зарађивао, био стални или повремени дописник, путовао, извјештавао, али и био одговоран према уреднику, редакцији и самом тексту.

„И данас ме мучи уобличавање текста, реченице, сваког  пасуса… Сваки нови текст је нови изазов.  Срећом, имао сам увијек добре уреднике. Морам издвојити Мугдина Карабега у „Ослобођењу“, човјека  који је у то вријеме био дописник из Каира. Писмен, добар, одмјерен, врстан репортер, увијек би указао на грешку. Већ тада ми је рекао – Кани се ти, сине, политичких тема. Није то за тебе. Ти то не разумијеш. Послаћемо ми ове старије и тиме ми је отворио пут. Морам признати да је од рата на овамо све мање људи по редакцијама, који имају времена за почетнике, младе новинаре, за њихове грешке, заблуде, дилеме“, сагледава сурову реалност у новинарству Жарко Јањић, који је и сам био ментор сарајевским студентима, те признаје, почесто инсистирао  да прођу пут од редакције до штампарије.

Дипломирани новинар Жарко Јањић, пресрећан и поносан стиже у Љубиње. Међутим, дочекао га је хладан туш и ријечи које му и данас одзвањају у ушима: „Гдје си баш то изабрао?  Коме још треба новинар у граду“. Тако је био први високообразовани Љубињац, који се непуну годину шетао градом без посла. Јавља се на конкурсе диљем Југославије.

На препоруку новинара Мирослава Прстојевића, тадашњег уредника листа „Наши дани“, одлази на пробу у сарајевски „Свијет“.

„Новајлија, жутокљунац, а лист са традицијом. Редакција препуна искусних новинара. Међутим велике редакције имају и велике потезе. Главни уредник Здравко Кокотовић даје ми мјесечну плату, а ја опет боравим код тетке Данице. Послије неизвјесних мјесец дана, одлазим кући на викенд и одлучујем да пишем о Самарџићима из Дола. Четири сина: Јово студент кибернетике, Спасо професор математике у Лими у Перуу, Милорад командир саобраћајне милиције у Сарајеву и Рајко, гастарбајтер у Њемачкој. Под Ситницом, сијело. Снијег западао. Чују се вукови около. Није ништа необично, а домаћин свако мало излази са гламијом вани да их мало препадне. Развезла се прича, јер се ријетко срећемо. Сутрадан направим добре фотографије. Опишем судбине тих младића од огњишта испод вр’а планине до свјетских универзитета. И видим иде ме реченица. Однесем уреднику Динку Омерагићу, фином, врло фином човјеку. Предам текст и мувам се по згради. Кад секретарица к’о без душе: „Ђе си ти мали, Динко те тражио“. Одем код уредника, а он каже: „Ово је најбољи прилог у овом броју. Иде на насловну страну! Јеси ли ти сам ово писао?“, сјећа се Жарко сваког детаља тог дана, јер су му „Самарџићи“ били одскочна даска. Примљен је у „Свијет“! Нижу се пустоловине, репортаже, доживљаји и догађаји, али и редакције. Са својим колегама покреће бројне листове, магазине, ревије … „Уна“, „Сан“… и све вријеме жели да напише брошуру о класичној репортажи. Сматра то као дуг краљици новинарског израза.

У међувремену је формирао породицу. Добио Мају и Данила, данас дипломиране економисту и правника, на које је изузетно поносан јер су израсли у дивне младе људе.

Све вријеме пише за „Глас Требиња“. Памти „боемски“ број.

„Негдје осамдесетих година позвао ме је тадашњи и данашњи главни уредник Неђо Марић, који је, колико се сјећам, само једном отишао на годишњи одмор. Замолио је Здравка Влачића и мене да га одмијенимо. Памтим да смо уживали. Путовали и писали. Вјерујте ми на ријеч био је то прави „боемски“ број. Не знам шта је Неђо очекивао, али нас није ружио. Уредно нам је платио, захвалио се и више нам никад није пружио ту прилику“, кроз грлен смијех дотиче се Јањић једне од бројних анегдота.

Године 1992. Жарко Јањић напушта Сарајево. Прикључује се на Палама неколицини новинара. Ту формирају СРНУ. Послије јако тешке године дана, као повјереник СРНЕ долази у родно Љубиње са задатком да формира Радио Љубиње, што и чини, са Ранком Дангубићем, локалним РТВ механичарем и вођом рок групе „Рок терапија“. Уз свесрдну помоћ Ђорђа Вучинића и Радио Требиња, послије само петнаест дана „ од брда до брда“ зачуо се Радио Љубиње. Кад је радио „стао“ на ноге, Жарко добија нови задатак. СРНА га шаље за дописника у Нови Сад. Нередовни хонорари и беспарица враћају га у Љубиње. Чује то Боро Марић главни уредник „Гласа Српске“, и зове га за сталног дописника наредне три – четири године. Међутим како је смијењен Боро Марић, тако и Жарко Јањић остаје без посла. Без посла је и дан данас.

„Без обзира на све околности, сарадња „Гласа Требиња“ и мене је одувијек била и више него коректна. Од првог текста који ми је, понављам Драшко објавио, више се нисам одрекао те редакције. Сматрам и даље, да као што се нећу одрећи родитеља, нећу се одрећи ни „Гласа“. И за вријеме рата, док је излазио на само четири стране, увијек је било мјеста за репортажу. Није било папира, лист врло скроман, али Требињци морају знати да је тадашња редакција остала присебна, и рекла: „Ми нећемо прекидати континуитет“. Дођу и прођу тешка времена, а „Глас“ ево шездесет и пет година показује озбиљност. „Глас Требиња“ је симбол Требиња. Град Требиње је град јер има свој лист, садржај окренут грађанима који га гледају, посматрају, анализирају. Требињци заиста воле „Глас“! Ушао сам у велики број домаћинстава, и наишао на исти призор – у прозору смотан „Глас Требиња“. Шта они читају, ја не питам, али сам у свакој кући нашао новине, што се врло тешко може наћи. Као што није лако наћи локални лист који излази толике године. Људи су се сродили с „Гласом“ и просто је то једна врста драге публике, коју треба поштовати. Могуће да и ја, каквим текстом, негдје наљутим некога, али видим ја, временом, да они то читају“, у даху изговара, на брзину пали цигарету и наставља:

„Глас је разнолик и то је одлично. Има ту и есејистичког приступа, лирских реченица, језичке раскоши што је добро за његовање и говорне и опште културе. „Глас“ се увијек чувао коректне осредњости. Сагласан сам да је боље бити лош него осредњи новинар, јер из осредњости нема напретка“, истиче један од најискуснијих репортажиста бивше Југославије који је, сплетом, у најмању руку чудних околности, годинама на евиденцији Завода за запошљавање и коме је први киоск са новинама и прва редакција удаљена чак шездесет километара.

Послије четрдесет година, безброј покренутих листова, часописа, новина, редакција, радија, Жарко Јањић нема посао. Да ли је живот неправедан?!

ТРЕЋА НАГРАДА

На овогодишњем, 22. Интернационалном фестивалу репортаже, популарном „Интерферу“, Жарко Јањић добио је трећу награду у конкуренцији новинских репортажа. Јањић је ово признање добио за репортажу „Посљедње фруле Видуше“, објављену у „Гласу Требиња“. У конкуренцији за награде биле су најбоље репортаже објављене током ове године у листовима „Блиц“, „Вечерње новости“, „Политика“, „Франкфуртске вести“ и „Сремске новине“. Награду је, из руку предсједника жирија, књижевника, новинара и публицисте Пера Зупца, преузела Јањићева сестрична, професорица Милица Полетановић из Београда.

„Милица ми је талична и прије је преузимала награде на „Интерферу“ у моје име. Да се не лажемо, награде годе“, искрен је Жарко, који са нестрпљењем ишчекује сестру која ће му донијети диплому.

НОВИНАРСКИ КОДЕКС

Новинарски кодекс каже: „Ако си у једној редакцији, онда радиш само за њу. Тако сам научен и то попштујем. У Југославији су новинари имали фину плату, од које се могла издржавати четворочлана породица. Новинари су имали углед. Били су цијењени и то толико да им се врло често обезбјеђивао и стан. Ако се договориш са уредником, онда можеш дати колеги нешто, али нипошто оно што треба твом листу. Ред је на терену да помогнеш колеги, да га не оставиш, али кад дођеш у редакцију мислиш на своје. Ако си радио за друге, сматрали би те гладним, облапорним. Новинарство је по цијени била осма професија. У односу на данашње прилике, и ми смо много више читали, образовали се, ровили по архивима, читали по библиотекама. Нисмо љенчарили. Схватиш да је то твоје. Тај лист ти храни породицу. Успјех колеге је и твој. Ми смо се пазили, покривали. Ти међуљудски односи су нешто што ћу ја заувијек памтити“.

СКИТАМ И ПРИЧАМ

Жарко Јањић је имао сталну рубрку у некад чувеној београдској „Дуги“. И то као студент треће године. Рубрика под називом „Скитам и причам“ и то на страници између Мома Капора и Миљенка Смоје. „Помало сам био фрајерчић. Значило је то, јер се „Дуга“ штампала у великом тиражу. Били су то репортажни записи по Босни и Херцеговини. Буквално сам писао оно што ме је импресионирало. Очигледно им се тај стил допао. Било је и фино плаћено. Кад изађе „Дуга“, могао сам сигурно четири-пет дана провести у дубровачком „Империјалу“. И мимо хотела имао сам гдје да једем и спавам и без пара, јер су Дубровчани били чести гости у нашем породичном дому.  Отац  је био ловац. Доста сам пратио и Дубровачке љетне игре. Од тада датира моје познаство са Момом Капором, Радетом Шербеџијом … Међутим, мене су много више интересовали ти мали људи до којих новинари ријетко или готово никако не долазе. У њима сам налазио инспирацију за приче, јер су судбине биле необичне, питке, и они су питко причали, а мени је онда било релативно лако радити.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња