Требиње је данас дисало неким дубљим ритмом, тишим и споријим, као да се цијели град застао да боље чује гласове из прошлости. Над Kултурним центром, над кругом старе касарне, и над херцеговачким камењаром, преливала се невидљива трака сјећања – 33 године од оснивања Трећег одреда Специјалне бригаде полиције – Херцеговина.
Свечаности су почеле синоћ, такмичењем у стрељаштву, спортском успоменом на вјештине којима се тада бранио живот. А јутрос, пред пуном салом Kултурног центра, свјетла су се утишала пред документарним филмом „Kомандант Сара – најмлађи генерал полиције Српске“.
Љубиша Милутиновић, аутор, сабрао је 52 минута ратне истине: снимке из ровова, фрагменте које је вријеме хтјело да разнесе, материјал који је породица Сарић чувала као светињу, те архиву РТРС-а.
На платну је оживљавао лик генерала Горана Сарића, човјека чији ратни пут не стаје пред камером – ни послије рата, ни пред судовима, ни пред злом које га је двапут оптуживало, а двапут је његова невиност потврђена.
Саборци су у филму говорили тихо, али с тежином:
„Сара је херој који иде усправно, у рату и у миру. Частан официр. Брат. Човјек од ријечи.“
Потом се колона преселила у круг некадашње касарне, гдје је испред споменика код Зграде Полицијске управе свештеник Василије Томић служио помен. Тамјан се дизао под куполу као танки дим сјећања, а свака свијећа је треперила као име погинулог.
На Споменику палим припадницима МУП-а положено је цвијеће, на спомену гдје, камен-биљег, имена оних који су положили живот за отаџбину, и још десетак који су у поратним годинама отишли тихо, као ратници који се никада нису посве вратили из ровова.
Трећи одред – херцеговачки специјалци, како их народ памти – никада није био велика војска бројкама.
Око стотину људи. Стотину лица, стотину прича, стотину живота стављених између домовине и онога што је пријетило да је угаси. Али сваки од њих био је голема мјера људског достојанства.
Замјерник Ратног командира јединице Бранимир Шоки Радановић говорио је смирено, гласом који је знао и тутњаву фронта и тишину послије битке:
„Надам се да ћемо још дуго се састајемо и да обиљежавамо овај велики дан када је прије 33 године пуковник Мирослав Дука постројио по први пут ову јединицу. Неко данас рече: 'Моји другови и браћа су они са којима сам одрастао и са којима сам у истом строју ратовао а све друго је пролазно.' Волио бих када би се млади више интересовали о нашем ратном путу и уопште о рату на овим просторима. Морамо обиљежавати овај дан како се не би заборавио“, рекао је Радановић наглашавајући да је поносан на ратни пут јединице али и на млађе генерације припадника полиције и њихов командни кадар који професионално обављају своје послове.
Свечаности су завршене на Моску, у свадбеној сали, гдје се у топлини окупљених лица мијешало смијеха и тихе туге, као што се увијек мијеша када се братство изникло из ровова поново споји. Причале су се старе приче, отварале нове ране и лијечиле још новије; наздрављало се за погинуле, за живе, за Херцеговину – вјечито тврдоглаву, вјечито пркосну, вјечито захвалну.
И тако је, још једном, Трећи одред потврдио оно што прати све велике јединице:
да сјећање није ритуал, него дуг;
да храброст не престаје када утихне оружје;
и да је мир највиша побједа која се може однијети.
