ТРЕБИЊЕ │ Његош, његови преци и потомци из династије Петровић, која је 220 година владала Црном Гором – добро су знали коме припадају: српском роду и вјери православној, па их ни данас о томе не треба подучавати.

Ово је вечерас поручио историчар академик др Зоран Лакић на предавању „Његошева визија словенства и југословенства, српства и црногорства“, приређеном у Народној библиотеци у Требињу.

Лакић је истакао да је ријеч о чињеницама које је историјска наука верификовала и које „нико озбиљан никада није спорио“, утемељиним на бројним личним исказима владара из куће Петровића, при том подсјетивши да говори о владарима за оно вријеме изузетно широке ерудиције и полиглотама, који су добро разумијевали геополитичке околности и јасно видјели историјске перспективе свог народа и његовог дијела на чијем су челу били.

„Његошева Црна Гора је, како сам Његош каже – српски крвави крш. А његови Црногорци, како опет Његош каже – најчистији Срби. Подсјетићу и на Његошево 'Огледало српско' и на његове ријечи - народност ми српска а душа славјанска“, истакао је академик Лакић, напоменувши да је Његош, упркос недвосмисленим научним истинама, предмет бројних политичких злоупотреба и манипулација, о чему најбоље свједочи чињеница - да је и као мртав седам пута био сахрањиван.

Он је додао да су Његошева промишљања идентитета наставила да живе а каткад се још и јасније потврђују кроз мисли његових сљедбеника.

„Један од њих био је и Марко Миљанов, који је оставио антологијски запис у којем каже да нас дијеле на Србе, Старосрбе, Црногорце, Херцеговце, Далматинце, а да смо сви ми 'ђеца једне исте мајке'. То је уствари основна мисао Његошева као што и тих марка миљанова има доста и у каснијим генерацијама. И вјерујем да та Његошева мисао никада неће бити сахрањена“, истакао је Лакић.

Његошево свесловенство, наставља Лакић, у теоријском смислу треба посматрати као жељу за јединством словенских народа, тих 300 милиона људи који и данас чине 40% укупног становништва Европе, а које је Његош сматрао браћом и људима истога језика.

Лакић је напоменуо да су Његошева осјећања братства посебно снажна и прелазе у емоцију када говори о Русима, за које је вјеровао да смо један род и синови једне мајке, слиједећи тако аманет свог претходника, Светог Петра Цетињског, који му је предајући трон још као голобрадом младићу поручио – да се узда у Бога и мајку Русију.

„Његош је одушевљено прихватио и идеје југословенства. У једном писму каже да би рађе него ишта на свијету - видио слогу међу браћом у којима једна крв кипти и које је једно млијеко одгојило. У првом издању Горског вијенца из 1847. године пише да је оно објављено у Југославији - тада непостојећој, данас укинутој, а можда и забрањеној“, истакао је Лакић.

Он је закључио да Његошево југословенство никада није ни реализовано „у његовом виђењу и значењу тог појма, те је ова идеја остала само водиља и ништа више од тога“.

Академик Лакић је изразио посебно задовољство што је о Његошу имао прилику да бесједи у Требињу, гдје је подигнут први споменик Његошев у нашем народу, али и што се сам осјећа Требињцем - јер је његов отац овдје три деценије живио и радио.

Р.С.