СНЕЖАНА КУТРИЧКИ, уредник „Савремене српске драме“, модератор и уводничар
Аматер, од латинског аматор, значи - онај који воли. Зато је аматеризам – оно што је прво и основно, јер из те љубави настаје однос према уметности. У бившој Југославији постојале су институције у којима су се рјешавали проблеми аматера - и то је било добро организовано. Након 2000. године, у времену транзиције, у свим републикама бивше државе, посебно мислим на ресорно министарство у Србији, јавила су се настојања да се аматеризам минимализује и омаловажи. Аргументи, којима су се аматери супротстављали небригама институција, исти су и данас – управо аматеризам је уобличавао и преносио народно стваралаштво, аматеризам је важан и као инклузивно средство мањинских заједница, битан за укључивање младих у стваралаштво и спречавање деликвенције. Министарство културе у Србији, на жалост, аматеризам није пропознало као област која би требало да подстиче стваралаштво - аматери су, насупрот томе препознати као пасивни и потрошачки дио друштва. Велики је назадак и то што се са финансирања институција прешло на финансирање пројеката посредством конкурса – при чему новац добија онај ко боље напише пројекат или ко обезбиједи протекцију у комисијама. И поред тога, у Србији 2,5% младих учествује у аматерским групама и секцијама, а постоји више од 200 аматерских позоришта и драмских секција. У томе предњачи Војводина - са више од 250 хиљада аматера. Охрабрује што се у Хрватској и Словенији јављају озбиљне иницијативе – да се аматеризма изнова вреднује као важан дио стваралаштва у култури.
СЛОБОДАН ВУЈОВИЋ, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Са 700.000 чланова, у Србији је аматерски покрет велика снага по броју, али нејака по могућностима. За цјелокупну културу издваја само 0,63 % националног дохотка, док је за вријеме СФРЈ било издвајано између 5 и 6 %. Чак је и у вријеме санкција у Србији издвајано знатно више него данас – 2 до 3 %. Нефинансирањем онога што би морало да се финансира, ми сами спречавамо да у свој пртљаг за Европу спакујемо оно што су наше сопствене вриједности. Републички фестивал у Кули, установа од изузетног значаја, ове године је доведен у питање - хоће ли се уопште одржати, јер министраво није дало новац.
ДРАГАН КОПРИВИЦА, редитељ
Ако одбацимо све оно што је у стилу познате пјесме „Свакидашња јадиковка“, ја вам гарантујем да је драмски аматеризам у Црној Гори - несаломив. Помагали га, не помагали – он постоји, јесте и биће. А и навикли смо се на то да нас углавном не помажу – осим што добијемо просторије за рад, а и то кад имамо - презадовољни смо. И у Црној Гори постоји та пракса – да се погрешни људи нађу на правим мјестима, који наравно немају разумијевања за драмски аматеризам. Упркос томе, представе се доста играју у Црној Гори, имају своју публику, и та публика је углавном веома задовољна.
СЛАВКО ВЛАХОВИЋ, секретар КУД „Крушчић“
Славко Влаховић[/caption]
У нашем малом мјесту са свега 1.200 становника радимо представе и за одрасле и за дјецу, имамо и рецитаторску и фолклорну секцију, а од 130 ученика у нашој основној школи, чак је 120 било у фолклору. Упркос томе, општинска власт нас је замолила да напустимо Дом културе и пређемо у КУД, у којем су финансирали два радна места, да би и за та два места понестало новца прошле и ове године. Иако смо побједници фестивала у Кули, са муком смо нашли средства - и за аутобус да дођемо у Требиње.
СЛОБОДАН ТОШИЋ, директор КЦ Смедеревска Паланка
За разлику од претходника, наша искуства потпуно другачија. Све што радимо финансира локална самоуправа, а могу да кажем да су то, упркос кризним временима - знатно већа средства и од оних предратних о којима је овдје говорено. Наше позориште је организовано у три сегмета - дјечију, омладинску и велику сцену, на репертоару сваког мјесеца имамо четири представе на великој сцени, четири на дјечијом и једно гостовање професионалног позоришта, а Смедеревска Паланка је организаор и три фестивала.
МИЛОВАН ЗДРАВКОВИЋ, театролог
Мислим да је проблем у томе што је направљен вјештачки антагонизам између професионалаца и аматера, коју у суштини не треба да постоји. У Лос Анђелесу има 1.200.000 регистрованих глумаца - од којих већина има само таленат, а онда се касније усавршавају ка академији. У развијеним европским земљама, на примјер у Холандији – 60% буџета за културу се издваја за стваралаштво које ми овдје називамо аматерским. Код њих свако има право на културу – ако хирург хоће да слика, он има право да конкурише и добије средства за сликање. Тиме сматрају да своје грађане просвјетљују, образују и шире им духовно биће, а цијела средина се духовно обогаћује.
Рашко Јовановић[/caption]
РАШКО ЈОВАНОВИЋ, књижевник и театролог
Аматеризам јесте данас на споредном колесјеку, али и овај фестивал и репертоар његов доказују виталност аматерских позоришта. Јер, репертоар је огледало рада позоришта – најважније питање и уједно један од проблема. Примјери из Крушчића и Смедеревске Паланке показују како репертоар може да отвори нове путеве и перспективе аматеризму.
Р.С.
Фото: Јован Видаковић
